Борис Степанов После 23. јуна, када је народ гласао за излазак из Европске уније, британске власти сада подсећају на човека који као да се управо опростио са веселим друштвом, али ипак тражи повод да остане. А Брисел и ЕУ (баш велико друштво!) то уопште не примећују. У Лондону су, посебно Дејвид Кемерон који је поднео оставку, и Тереза Меј која га је заменила, сматрали да ће руководство ЕУ и политички естаблишмент Старог континента почети да их наговарају да не напуштају Европску унију. Међутим, нису то дочекали, јер је речено: „Ако баш хоћеш, само иди“. Истина, дали су им време да се спакују до краја 2019. Три године да би напустили брод ЕУ који већ пушта воду и почиње да тоне. Наравно, можда до 2020.године и сама Европска унија више неће постојати. У Холандији, Данској, Мађарској, Грчкој, Француској већ има оних који желе да напусте „бриселско друштво“. И тамо су се уморили од грчевитих и неразумљивих наређења политичара из другог реда који су изненада добили власт над читавом Европом. Нови премијер Велике Британије Тереза Меј, која је до плебсцита 23.јуна била поборник чврстог савеза са ЕУ почела је да сакупља документа за бракоразводни процес са Бриселом. Како кажу Французи, положај обавезује! Тереза Меј је основала специјално министарство за излазак из ЕУ и за министра именовала господина Дејвида Дејвиса. Али он никако не успева да пронађе одговарајуће службенике и да попуни списак запослених у свом министарству. За сада то министарство ради ни добро, ни лоше. Лондон се још увек није одредио како да се цењка са Бриселом, како се коначно не би догодило да он од Брегзита изгуби. Сада се размишља када и кога да пошаљу у Брисел са званичним саопштењем о напуштању. Претпостављало се да ће се то учинити почетком 2017, а затим је одлучено да се остави за још касније. Економисти и политички аналитичари једногласно тврде да ће Тереза Меј чекати док год се буде могло. 2017. су председнички избори у Француској и парламентарна кампања у Немачкој. Да се воде преговори с оним који могу да престану да се питају нема никаквог смисла. У Немачкој и у Француској ће се појавити нова власт, биће то озбиљни људи са којима и треба да се договара, ето тада ће Тереза Меј дати сигнал и предати званичне папире о коначном раскиду са Европском унијом. За сада се Брегзит само одлаже. Да сам форсира догађаје Лондон за сада неће и то не крије. У последње време британско руководство је заузето разјашњавањем потпуно личних односа. Скандали, скандали и поново скандали. Министар за међународну трговину је министра иностраних послова Бориса Џонсона прозвао „претња економском процвату“ земље. Госпођа Меј свима говори да је она за свој кабинет бирала људе који ће лако да нађу заједнички језик, али бес који се види код неких министара према својим колегама једноставно запањује. Никако не могу да нађу заједнички језик, а посао стоји како је и био. Могуће је да одговорност делимично лежи и на самој госпођи Меј. Она је први пут у британској историји одлучила да подели дипломатске функције на троје. Такво троглаво Министарство иностраних послова је поверено Борису Џонсону, али је у његово надлештво постављена и дужност министра за међународну трговину. Њу је добио господин Лијам Фокс који се одмах закачио са Борисом Џонсоном. У Форин-офису се нашло и министарство за развод од ЕУ на челу са Дејвидом Дејвисом. Таква компликована структура је почела да компликује живот свим новим дипломатама. Они деле главну зграду на Вај холу и стају у ред у резиденцији за пријем у Кенту. Говоре да Тереза Меј уопште није случајно направила тријумвират у МИП-у Велике Британије. Требало је своје људе да дода Борису Џонсону кога сви зову озлоглашеним евроскептиком. Умерени полиитичари, господа Лијам Фокс и Дејвид Дејвис треба да пазе на свог колегу Џонсона како он не би нацепао превише дрва. Борис Џонсон захтева да га ослободе вишка људи и хоће рационалну реструктуризацију министарства у своју корист. Он хоће да буде вођа за кога се зна, а не да игра улогу статисте. Јер он је одбио да буде премијер у корист госпође Меј, а она га сплеткари. Очигледно је да ће бити још доста различитих интрига, јер на Британским острвима воле да деле власт и то увек – са великим задовољством.
