Необојена руска изузетност
„Крајње је опасно охрабривати људе да виде себе као изузетне, шта год да је мотивација”, упозоравао је Владимир Путин 2013. у ауторском тексту у „Њујорк тајмсу”, противећи се америчком интервенционизму. Путин се огласио поводом тога што се тадашњи шеф Беле куће Барак Обама позивао на америчку изузетност, сматрајући да она даје за право Вашингтону да […]
„Крајње је опасно охрабривати људе да виде себе као изузетне, шта год да је мотивација”, упозоравао је Владимир Путин 2013. у ауторском тексту у „Њујорк тајмсу”, противећи се америчком интервенционизму.
Путин се огласио поводом тога што се тадашњи шеф Беле куће Барак Обама позивао на америчку изузетност, сматрајући да она даје за право Вашингтону да се меша у збивања у свету, па и у сиријски грађански рат, након што је влада председника Башара ел Асада бацила хемијско оружје на побуњенике.
Кад коментаришу међународну политику, званичници из Кремља најчешће поручују да је једно највећих зала на планети кад нека земља умисли да је светски полицајац. Колико је Путиново гнушање над интервенционизмом искрено, најбоље се види по томе што је Русија, и то само за време презреног америчког униполарног тренутка, интервенисала у истој оној Сирији од које је одвраћала Обаму, као и у Грузији, Украјини и у Казахстану. Изгледа да Американци нису једини који верују да су изузетна нација.
ПУЦАЈ, НЕ ПИТАЈ: Москва је ове недеље повукла војску из Казахстана, где су руске трупе недавно интервенисале да би заштитиле аутократску проруску владу од демонстраната. Док су америчке интервенције правдане демократизацијом и заштитом људских права, руске интервенције у Сирији и Казахстану правдају се противтерористичким акцијама. Како је објаснио шеф Кремља, била је то противтерористичка акција против унутрашњих и спољашњих деструктивних сила и „обојене револуције” налик оној на Мајдану. За разлику од самовољних америчких интервенција, руске интервенције у Сирији и Казахстану уследиле су после позива тамошњих власти, али их то не чини ништа легитимнијима. Путин се умешао да би стабилизовао недемократске режиме у Сирији и Казахстану. Страна чизма притекла је у помоћ казахстанском председнику Касиму Жомарту Токајеву, који је издао наређење да се на побуњене грађане „пуца без упозорења”. Речником свих аутократа, учеснике протеста крстио је „бандом терориста” која је „покушала државни удар” и деловала „као по једној команди”. Није се поновила трагична сиријска судбина, али је свеједно у Казахстану побијено више од 160 људи. Интервенција руских „миротвораца”, како их је назвао шеф руске дипломатије Сергеј Лавров, објашњавана је и чињеницом да су две земље чланице Организације за колективну безбедност (ОДКБ) и као такве у обавези да помогну нападнутој савезници. Једино још нисмо сазнали која је страна војска напала Казахстан.
ПУТИНОВА МОНРООВА ДОКТРИНА: Московски званичници јавно заговарају суверенитет, па мешање у ствари страних држава сматрају за највећи амерички грех, али свакако да нико није звао Русе да интервенишу у Грузији 2008. и Украјини 2014. и да под своју контролу ставе Абхазију, Јужну Осетију и Донбас, припоје Крим и тако онемогуће овим сувереним државама да се приближе Западу и уђу у Северноатлантску алијансу.
Русија је прошле године затражила од САД и западног војног савеза да јој и писано гарантују да Украјина и постсовјетске републике неће ући у НАТО. О томе су Руси и Американци преговарали ове недеље. Како САД и НАТО нису пристали на захтев владе са Црвеног трга, Москва је преговоре назвала „разочаравајућим”.
Већ неко време Кијев упозорава да је Русија нагомилала тенкове и 100.000 војника на граници и да сваког тренутка може да нападне Украјину. Москва пориче да се спрема за удар и тврди да има право да на својој територији размешта армију где год жели, али је Лавров у петак ипак изјавио да Русима „понестаје стрпљења” и да „раде на томе да буду спремни на било какав исход”.
Москва се суштински залаже за још једну америчку идеју, Монроову доктрину, која је у оригиналу забрањивала било коме да се Американцима меша у западну хемисферу, док се на руски преводи са – даље руке од постсовјетског забрана.
ПОГРЕШНА ХЕМИСФЕРА: Амерички државни секретар Ентони Блинкен је руске захтеве одбацио речима да ниједна држава нема права да другима говори какву ће политику да воде ни којем одбрамбеном савезу треба да се прикључе. „Ниједна земља нема право на сферу утицаја”, каже шеф америчке дипломатије. Вашингтон више не подржава хладноратовске полове јер сматра да је сад његова интересна сфера – цео свет. Тако је стигао на руске границе. Нема никог ко би поверовао да би САД послушале Блинкенов савет и дозволиле мексичкој влади да се, на пример, прикључи ОДКБ и руске трупе доведе у Тихуану.
Лавров није искључио могућност нових акција попут оне у Казахстану. Док Кремљ тражи и да НАТО повуче војску и оружје из источних чланица алијансе, Лавровљев заменик Сергеј Рјапков је у четвртак изјавио да не искључује могућност да пошаље оружје у Венецуелу и на Кубу, две земље које се опиру да мирно стану под монроовску капу. У међувремену ће Русија Украјини и даље држати пиштољ уперен у главу.
„Алармантно је да су војне интервенције у страним земљама постале уобичајене за САД”, казао је својевремено Путин и посаветовао Америку да је сила „неделотворна и бесмислена” и да „није у најбољем америчком интересу на дуже стазе”. Потрудио се Путин док је писао текст за најугледније америчке новине, али је могао то и да једноставније срочи: „Оставите нешто и за нас!”
Јелена Стевановић/Политика