Шпанци су добили премијера
Борис Степанов Скоро целе 2016.године Шпанија није имала сталну владу и премијера. Пиринејска краљевина дуго није могла да се одлучи коме да повери место шефа кабинета. Главни кандидат, Маријано Рахој, ипак је успео да у последњем тренутку обезбеди подршку апсолутне већине посланика у парламенту, јер би иначе морали да организују нове опште изборе, треће у години. Лидеру конзервативне Народне партије (НП) Маријану Рахоју су помогли социјалисти – они су донели одлуку да се уздрже при поновљеном гласању у Конгресу. И тако, исход дуге политичке кризе на Пиринејском полуострву је одлучило 68 социјалиста који су се уздржали од гласања. Консензус су нашли, иако са великим напором, али су гласали за господина Рахоја који је пре тога 5 година био шеф кабинета министара Шпаније. Произилази да је нови премијер који има 61 годину добро познат шпанској публици. У Мадриду су схватали да земља више не може да живи без централне власти, јер се накупило превише проблема који се морају решавати одмах, данас, јер ће већ сутра бити касно. И државни буџет за 2017.годину мора да се донесе што пре. Социјалисти за своје ћутање већ траже да се повећају трошкови за социјалне потребе. Маријано Рахој убеђује и народ и посланике да је стање шпанске економије толико лоше да би повећање трошковног дела буџета довело до финансијске кризе и земљу потпуно расцепило на више делова. Шпански аналитичари и политиколози у један глас причају да владу господина Рахоја чекају велике тешкоће и да Национална партија неће успети да се задржи на власти све четири године. Размештај снага у парламенту је превише сложен. Како сматрају у Мадриду, издржљивост Рахоја и његовог кабинета ће зависити само од способности парламентараца да иду на компромисе. Маријано Рахој је још пре пет година говорио да морају да се уводе мере економије чврсте руке. Ево једне изјаве из 2011.године, типичне за њега: „Требају нам паре! Дали су нам их као позајмицу и ми морамо да их вратимо. То је услов који се мора испунити како би финансијске институције опет почеле да раде, јер без њих је кредитирање шпанске економије немогуће. Управо то би омогућило инвеститорима да раде свој посао, а то значи да инвестирају и да стварају нова радна места.“ Треба да се констатује да се ситуација од тада у Шпанији није поправила и новца нема ни мало више, а камате су се само сабирале и незапосленост је још све успоравала. Други Рахојев главни проблем су непомирљиве несугласице са регионалном владом Каталоније. Маријано Рахој је категорично против референдума о самоопредељењу Каталонаца: „Каталонија неће бити независна. То се неће догодити. А ја бих додао и да Каталонија неће изаћи из Европе, мада се баш то нуди народу Каталоније“. Осим Каталоније ту је и Гибралтар. Њега Мадрид одавно жели да преузме од Велике Британије. Односи са Лондоном се морају сређивати, али је сада то много компликованије. Поданици Њеног Величанства су 23. јуна 2016.године гласали за излазак из Европске уније. Они се више не подчињавају Бриселу тако да ће Рахој морати да се понаша са пуно пажње како би успео да реши „гибралтарско питање“.