Јунски политички земљотрес који је озваничио победу присталица изласка Велике Британије из састава ЕУ, закономерно је породио тектонска померања на другој обали евроатлантизма. Упркос прогнозама “прихрањених” америчких аналитичара, кандидат републиканаца Доналд Трамп је постао први председник у новијој историји САД који није имао искуства у политичком естаблишменту, и штавише, који није добио јасну подршку у редовима своје сопствене партије. Као и у случају са британским Brexit-ом, победило је «протестно» гласање, при коме свака промена изгледа за земљу као бољи избор, него очување постојећег стања ствари. У случају са Великом Британијом такав неприхватљиви “статус-кво” представљало је растуће мешање евробирократије у унутрашње послове државе, подривање националног суверенитета, наметање погубних модела миграционе и дужничке кризе од стране Брисела, растућа русофобија и спремност руководства ЕУ да принесе на жртву политичким спекулацијама и играријама са терористима, безбедност свих Европљана. Не малу улогу је одиграла и тежња Британаца да се дистанцирају не само од Брисела, него и од Вашингтона, да врате Британији самосталност у светским политичким и трговачко-економским пословима. И ево, сада штафету протестног гласања су од становника Гордог Албиона преузели Американци. “Трампотрес” (TRUMP-QUAKE) – тако је окарактерисао све што је произашло у САД лондонски часопис The Daily Mail. А новине које излазе на Филипинима, The Manila Bulletin (филипински председник Родриго Роа Дутерте је све последње недеље водио жестоку полемику са својим америчким колегом Бараком Обамом) у редакцијском коментару су назвале победу Доналда Трампа “шокантном”. [money.cnn.com/2016/11/09/media/donald-trump-election-global-reaction/index.html] “Америчке елите су изоловане, изгубиле су везу са реалном земљом и сувише су се обогатили, да би се могли борити за праведност” – правилно је истакнуто у италијанском издању Il Giornale и овако настављају: «Механизам одабира тих елита се разложио или вероватније, изгњилео: Америка која прво изабере Буша-старијег, потом Буша-млађег и сада предлаже у својству кандидата, жену бившег председника Клинтона, сведочи о постојању управо тих недостатака који су били својствени европској аристократији коју је – подсећамо – свргла Француска револуција”. [blog.ilgiornale.it/foa/2016/11/08/per-noi-europei-meglio-trump-di-hillary-che-disastro-questa-america/?repeat=w3tc] Разуме се, сада је још рано говорити како ће се баш мењати политика САД у Европи после садашњих америчких избора – и после сад већ неизбежног (у светлу смене власти у Белој кући) изласка Велике Британије из ЕУ. Међутим, већ се може претпоставити да се најагресивније и русофобске снаге у Европи очигледно лишавају кључне спољашње подршке. И то ће се тицати Балкана на најнепосреднији начин. Ревалоризација вредности у региону је у ствари већ и почела – о чему сведоче резултати првог круга председничких избора у Бугарској и хистерија која је обузела прозападну владајућу коалицију у Црној Гори. Лидер на изборима у Бугарској, бивши командант националних војно-ваздушних снага, генерал Румен Радев, изјаснио се у корист остваривања сарадње са Русијом, а хистеричне изјаве црногорског премијера Мила Ђукановића о руско-српским заверама са циљем његовог убиства, не могу се објаснити другачије него као нарастајућа паника поводом сопствених перспектива политичког преживљавања. А да би се схватило какве су заправо геополитичке снаге у свету стављале акценат на победу Клинтонове (и разуме се, на обезбеђење сопствених интереса), довољно је погледати на списак донатора “из сенке” у фонду њене предизборне кампање, који су постали понос медија: Саудијска Арабија: 10-25 милиона долара, Кувајт: 5-10 милиона долара, Уједињени Арапски Емирати: 1-5 милиона долара, Брунеји: 1-5 милиона долара, Катар: 1-5 милиона долара, Оман: 1-5 милиона долара, Алжир: 250 хиљада – 500 хиљада долара. Поставља се логично питање – чији је председник требало да буде госпођа Клинтон? Међутим, горе наведена италијанска газета Il Giornale на то питање је већ одговорила: Хилари Клинтон “представља оваплоћење неоконзервативног правца који је после 11. септембра 2001. године доминирао у спољној политици САД, што је довело до дестабилизације ситуације у Ираку, Египту, Тунису, Сирији, у Украјини, до рата са тероризмом, што је продубило тероризам и породило Исламску државу (у Русији забрањену терористичку организацију), до стварања других исто тако нимало једноставних околности. Клинтон оваплоћује тај део Америке који жели да се обрачуна са Русијом, који спроводи претенциозну антипутиновску и за Европљане погубну политику. Та политика једном може довести и до рата са Русијом”… Но, изгледа да сада већ неће доћи до тога. А владајуће елите у балканским – и не само балканским – земљама, треба да се замисле над сопственим приоритетима и националним интересима сопствених грађана. Акценат идеолога евроатлантизма на Лондон и Вашингтон, није се оправдао.
