Како је списатељица из Петербурга спасла медведића из Сибира
Мече је било старо само месец дана када је 24. априла у Кизилу, главном граду руске републике Туве (4.600 км источно од Москве), конфисковано од жене која га је изводила у шетњу на повоцу. Бивша власница није хтела да објасни одакле јој мече. Тачније, најпре је говорила да су јој поклонили пријатељи, затим да га је добила од таксисте, а на крају да га је пронашла у шуми. Према једној верзији жена је могла бити повезана са ловокрадицама које су убиле медведицу, с тим да мече продају неком циркусу или зоолошком врту. У Кизилу не постоји прихватилиште за медведе, тако да се локална филијала Федералне службе за контролу у сфери заштите права и благостања потрошача („Роспотребнадзор”) преко друштвених мрежа обратила људима са молбом да привремено удоме мече.
Списатељица и заштитница животиња Ана Арбатска (33 године) родом је из Кизила, али последњих пола године живи у Санкт Петербургу. Она се крајем априла са млађом ћерком авионом вратила кући да узме преостале ствари и аутомобил. Ана је годинама помагала друштву за заштиту животиња. Чим је прочитала вест о медведићу одлучила је да помогне, утолико пре што се нико други у граду није пријавио.
Седам разлика између мрког медведа и гризлија
„За неколико дана ми је мече упропастило цео стан [у Кизилу – „Руска реч”]. Сада морамо да мењамо намештај и да реновирамо стан. Дала сам му име Адиг, јер се на тувинском тако каже ’медвед’”, каже она.
Како је мечету пронађен нови дом?
Истовремено је тражено прихватилиште за мече. Проблем је у томе што у Русији постоји само један рехабилитациони центар за медведе, а он се налази на другом крају земље, недалеко од Москве.
Срећна околност је што су у Башкирији (близу уралских планина) радници националног парка „Башкортостан” желели да набаве мече. Једно су већ имали (оно је само изашло из шуме и кретало се путем према граду), а за рехабилитацију је хитно било потребно још једно, јер медведи брже уче када имају друштво. Тувински и башкирски заштитници природе су по својим каналима за пар дана пронашли једни друге и договорили се о преласку мечета у национални парк.
Арбатска је сама замолила да одвезе Адига. Пут је далек, али је она искусан возач и навикла је на дуга путовања. Добро се припремила за пут. Пријатељи су јој направили пространи дрвени кавез и купили мечету кутију дечије хране са кашом од хељде и кашом „Херкулес”. Младунче је добило све вакцине и пратеће документе за случај да полиција успут заустави аутомобил.
Фото: Станислав Шахов
Адиг
Фото: Станислав Шахов Фото: Станислав ШаховАна Арбатска
„Путовали смо по хиљаду километара дневно. На свака три сата смо се заустављали да нахранимо Адига. Пријатељи су возили два шлепера у истом правцу, па су ме пратили скоро до одредишта. Показивали су ми пут и помагали да поправим кавез. Спавали смо код њих у кабини”, прича Ана.
Први сусрет
Ана је стигла у национални парк по мрклом мраку. Тога дана је прешла скоро хиљаду и по километара и била је на измаку снага. За мечиће је већ била спремна засебна кућица. Упознавање је било бурно. Оба мечета су доживела велики стрес.
Како је рекао директор националног парка Владимир Кузњецов, у наредних пола године ће мечићи проћи рехабилитацију, тј. учиће да преживљавају у дивљини и да самостално проналазе храну.
Фото: Станислав Шахов Фото: Ана Арбатска
„Не би требало да се навикавају на људе, и зато ће им увек прилазити два-три човека у истом оделу са покривеним лицем. Није пожељно ни разговарати са њима, јер ће се медведићи навићи и неће се плашити људског говора, а то у природи није добро. Ако се све буде одвијало по плану, у августу или септембру ћемо их пустити на слободу. Они ће живети на територији нашег националног парка”, рекао је Кузњецов.
Ана је испричала да су прву ноћ мечићи провели мирно, а већ наредног јутра нису се свађали и тукли, него су се мирно играли, што значи да је најгоре прошло.
Легенде московског зоолошког врта: „Хитлеров крокодил“ и други рептили