‘Strahinja Banović’ među migrantima: Petostruko nagrađeni film Stefana Arsenijevića

"Dok se migrantska kriza dešavala u punom jeku, gledao sam kako hiljade ljudi dolazi dnevno, i svi smo ih susretali, i imali osećaj da se dešava nešto zaista veliko", priča reditelj Stefan Arsenijević dan nakon što je njegov film "Strahinja Banović" ("As Far As I Can Walk") poneo čak pet priznanja na prestižnom filmskom festivalu u Karlovim Varima, u Češkoj.

Slike koje je gledao na udaru izbegličke krize tokom 2015. godine, kada je Balkan bio put kojim je hiljade migranata i izbeglica pokušavalo da se dokopa Evropske unije, učinile se da motiv za nastanak ovog ostvarenja, navodi Arsenijević, pronađe u lčnom iskustvu.

Arsenijević, koji je 2003. godine godine za svoj kratki film "Torzija" bio nominovan i za Oskara, u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE) ističe i da mu je naročito bilo interesantno da na mestu epskih junaka iz epske srpske poezije vidi migrante, odnosno afričke izbeglice, koji žele da nastave svoj život u Evropi ili u Srbiji.

Film je nagradu za najbolji film, najboljeg glumca i specijalno priznanje žirija za kameru, kao i nagrade ekumenskog žirija i nagradu žirija mreže evropskih prikazivača „Europa Cinemas Label“.

Glavne uloge u filmu igraju francuski glumac Ibrahim Koma i austrijska glumica, Nensi Mensa Ofei (Nancy Mensah-Offei), a uz njih glume i sirijski glumac Maksim Kalil i srpski glumac Nebojša Dugalić.

Pozitivne reakcije evropske publike

Arsenijević: Organizatori su sproveli sve moguće mere tako sa su mogli da uđu samo ljudi koji su prošli PCR test i koji su vakcinisani.

Već sam susret sa publikom je bio veliki doživljaj, a zatim i činjenica da su reakcije publike bile, stvarno, odlične.

Dobili smo veliki i dug aplauz, a zatim i niz odličnih kritika.

Glumce su danima ljudi na festivalu zaustavljali na ulici da im čestitaju. Desilo se ono čemu smo se nadali, odnosno, film je profunkcionisao, pre svega, kao jedna melodrama, kao ljubavna priča, i ta emocija koju smo svi imali snimajući film prenela se i na publiku.

Kada je ovaj film u pitanju, meni jeste bilo najvažnije na koji način će publika da emotivno reaguje na film.

Nije se moglo sedeti skrštenih ruku

RSE: Šta vam je bio motiv da napravite film o migrantima – da li tu možemo da govorimo o nekoj vrsti aktivizma ili angažovanoj umetnosti, a kroz odabir teme o migrantima?

Arsenijević: Moj motiv je, pre svega, bilo neko lično iskustvo. Beograd je bio na toj migrantskoj, balkanskoj ruti, veoma važna tačka. Dok se migrantska kriza dešavala u punom jeku, gledao sam kako hiljade ljudi dolazi dnevno, i svi smo ih susretali, i imali osećaj da se dešava nešto zaista veliko.

To i jeste kasnije potvrđeno, odnosno, potvrđeno je da je taj talas migracija bio najveća izbeglička kriza posle Drugog svetskog rata.

Sedeti i gledati tu krizu skrštenih ruku nekako mi nije bilo prihvatljivo.

Delovalo mi je da se tu dešava velika stvar, epskih proporcija, delovalo mi je da mediji te ljude prikazuju isključivo kroz neku statistiku i brojke.

Tu su bili i ti desničari koji su od tih nesrećnih ljudi pravili kao neke „osvajače“ koji će nas sve porobiti i promeniti naš način života.

Mene su ti prizori koje sam viđao jako podsetili na prizore izbeglica iz naših nesrećnih ratova devedesetih godina, ja sam tada odrastao i sećam se kako su i u osnovnoj i u srednjoj školi, stalno dolazili neki novi učenici u naše odeljenje, koji su izbegli iz svojih domova. Mnogi moji prijatelji su izbeglice.

Sve su to neki faktori koji su činili da prosto instiktivno i možda emotivno poželim da napravim film o tome. Ali, ključno je bilo, kao i za svaku veliku temu bilo pronaći pravi ugao.

Ja sam se trudio da pronađem nešto što je posebno i drugačije.

Srednjevekovni ep u moderno doba

RSE: Na koji način ste prilagodili motiv iz epske pesme u filmu za inostranu publiku, koja ne može da primeti tu referencu?

Arsenijević: Mislim da je ta narodna pesma veoma univerzalna. Mislim da će naša publika moći da iščitava razne slojeve koje međunarodna publika neće moći. Naravno, pošto je to deo našeg kulturnog nasleđa. S druge strane, međunarodna publika ima, prosto informaciju, da je nešto što se dešava na ekranu a što je veoma moderno, savremeno, aktuelno, u stvari bazirano na nečemu što je, u stvari, srednjevekovni ep.

Mi smo koristili delove epa u samom filmu i mislim da to daje neki dodatni sloj, na nivou arhetipa koji se ponavlja, a s druge strane, nekako postoji i ta vrsta, hajde da kažemo – ne angažovanosti ali – umetničkog eksperimenta. Sada, umesto naših epskih junaka, vidimo umesto njih, kao savremene verzije, migrante, odnosno afričke izbeglice, koji žele da nastave svoj život u Evropi ili u Srbiji.

To mi je bilo neko zanimljivo, početno polazište, da razvijam ovaj film.

Domaća premijera na FEST-u

RSE: Kakav je dalji festivalski život filma, na koje još festivale idete i kada možemo da očekujemo film u bioskopima u Srbiji i regionu?

Arsenijević: Mi smo već pre festivala u Karlovim Varima, koji je festival A kategorije, dakle jedan od najvažnijih festivala u Evropi, na kojem se prikazuju premijerno filmovi u takmičenju, dobili pozive za festivale koji se održavaju kasnije tokom godine. Posle ovih nagrada u Karlovim Varima, vidim po mejlovima da su krenuli razni pozivi, tako da se nadam da će film imati bogat festivalski život. Potrudiću se da film ima što bogatiji festivalski život, jer me zanima reakcija publike.

Što se domaće publike tiče, koja naravno ima posebno mesto, planirana premijera na filmskom festivalu FEST (U Beogradu, planiran za proleće 2022. godine). Nakon ove, svetske premijera filma, ta druga, domaća premijera je događaj kojem se posebno radujem.