Пошто је добри Бога услишио скрушене молитве Александара Вучића и Вулина и послао на Србију овај кијамет, а због наших грдних сагрешења, Ел Пресиденте сада ће имати времена да размисли шта да ради са овим протестима. То је само наизглед једноставно. Наиме, Александар Вучић изјавио је да воли и да разуме учеснике протеста и да нека њих слободно – до миле воље – да шетају, вичу, звижде, онесвешћују се итд, само да не праве срања. Ја, пак, разумем Александра Вучића: он се нада да ће се учесници протеста или уморити или ће им се досадити или нешто треће. Али, колико видим, њему нешто не да мира: као да има идеју како би ту енергију упрегао за сопствене сврхе, па им зато каже да их воли и поздравља. Уосталом, шта је он глупљи од Јосипа Броза Тита који је Липањска гибања неутралисао једним јединим говором, пустивши прво своје сараднике да се избрукају и испадну будале. Та идеја, можда здрава и интелигентна, очито није схваћена у најближем кругу око Вучића. Сиромах Вулин, који још живи у 1997, ударио је у дерњаву против РТС, јер да они лоше извештавају о овим протестима: каже да преувеличавају број учесника, што је недопустиво и треба их све посмењивати, на челу са Бујошевићем и Стефановићем (Ненадом, не доктором). Учесници протеста, демонстранти (који нису „протестанти“, јер их има различитих верских деноминација) такође траже смене у РТС јер та фирма упорно игнорише или смањује број учесника. Александар Вучић такође није задовољан радом РТС већ месецима, али не иде тако директно као Вулин, мада обојица очито мисле да је све мање од Пинка и Хепија неприхватљиво; више од тога тешко да је замисливо. Тако ће, док кијамет траје и деца на улици шмрчу и кијају, Вучић моћи да размотри наш скромни предлог: да се стави на чело демонстраната, да их поведе и обећа им све, милионе, авионе, камионе; не морају да играју козарачко коло, чак ни радикалско, па ни четничко; само нека га заволе, па макар никада не отишли са улице. Вучић, надам се барем, размишља као амеба: наиђе на препреку, размисли и онда је обухвати и апсорбује. Нешто слично извео је Тито, али и други моћни људи. Генерал Де Гол био је озбиљан човек од речи и принципа, па је поднео оставку када му је референдум лоше испао ономад 1968. Зато је оставио Помпидуа да студентски и раднички покрет у Француској полако апсорбује и преусмери: раднике у потрошачко друштво, а студенте у блесаве маоистичке радикализме у којима су нестали на челу са Жан Пол Сартром. То је лепо названо „рекуперацијом“, апсорбовањем побуне и страсти у естаблишмент и у прихватљиве размере. Касније се то дешавало редовно: хипи генерација апсорбована је у индустрију забаве и музике (видети књигу „Ја мрзим интернет“ Џерета Кабока), а наредне генерације биле су већ готове и спаковане за улоге јапија и хипстера. Зашто и ова генерација не би била апсорбована и преусмерена у Вучићевом правцу? Треба само да их поведе и понуди им нешто, макар и каријере на Западу. Наравно да је велико питање хоће ли учесници ових протеста на такву подвалу икада пристати. Ми то не знамо, мада се надамо да неће. Уосталом, Вучић је већ претрпан гладним устима својих присталица (српски:“ фоловера“), па није јасно где би могао да захвати да би саблазнио ове демонстранте. Рационално гледано, боље би му било да их пусти док им се не досади на халдноћи и киши и да се даље моли доброме Боги да сунце у Србији не гране до даљњега, док се не разиђу. А за после ћемо да видимо; после је други дан, па ћемо нешто ваљда смислити уз помоћ Вулина. (Време) www.nspm.rs/hronika/milos-vasic-strategija-amebe.html
