Следи се крв у жилама Рајка Илића (83) кад прочита да је освануо графит „Србе на врбе“ и кад чује да је Томпсон опет певао о Јасеновцу. Јер он је видео те врбе, и Србе на њима, и крв под њима, збегове, логоре, јаме и усташке каме. Родом Поткозарац, сплетом животних околности Ужичанин, Рајко је са мајком Стојом и петоро браће и сестара преживео пакао Козаре, Градину и јасеновачку кланицу. Рођен је у Кнеж Пољу између Приједора и Босанске Дубице, осам година је имао кад су Павелићеве легије почеле да кољу и пале између Саве и Козаре. Отац му је тад био логораш у Немачкој. – Јуна 1942. партизани су ушли у мој родни Јеловац и пронели глас да се мора бежати од усташа. Доктор Младен Стојановић нас је повео на Козару – сећа се Рајко Илић. Намирило се 75 година од тада, али слике се не дају избрисати. У планину су кренули жене и деца, за њима војска. – Мајка је упрегла волове и потрпала нас шесторо у кола. Понели смо нешто хране и жита, колико је могло да стане. Повели смо једино наше свињче, ишло је поред нас као пас. Уз Козару су нас бомбардовале немачке „штуке“. Ниси могао да дођеш до заклона а да не згазиш леш – памти чича Рајко. Месец дана Козара је одолевала. Део партизанских јединица је, каже, успео да пробије обруч и извуче нешто нејачи. – Ми смо се крили у једном кланцу. Свиња нам је служила као шпорет. Ноћу смо легали уз њу да нам буде топлије, а мајка нас покривала. Недуго, усташе су нас пронашле. Одмах су заклали свињу и дали нам да једемо сирово месо. Потерали су нас неком шумом, ко није могао да гази кроз блато, убијали су га бајонетима – прича Рајко, искре му сузе. Све преживеле Србе потрпали су у камион. Из једне кланице превезли у другу, у Хрватску Дубицу. – Мушкарце су целу ноћ убијали у подруму и бацали их преко ограде у Уну. Једног маљем, другог ножем, трећег бајонетом, четвртог на вешала… Ујутру сам изашао напоље баш у тренутку кад су човека ударили маљем у главу. Његова ћерка, четири-пет година, памтим плаве увојке, лежала је испод кајсије, па потрчала према мртвом оцу. Један ју је дочекао на бајонет, пробо, а онда ју је онако са бајонета бацио у реку – врти Рајко слике ужаса. Опет у камионе до следећег стратиша, Градина крај Саве. – Врба, под њом песак натопљен крвљу. Везивали су Србе као снопље и стрељали. Нисмо дуго чекали, дошао је ред на нас. Таман су свезали нас шесторо око мајке, кад се појавио немачки официр и предао депешу да се забрањује убијање жена и деце. Скелом су нас превезли у Јасеновац. Све иоле јачи копали су гробове сами себи, многи су сахрањени усправно јер их је маљ стигао у стојећем положају – наставља Рајко Илић, више не крије сузе. Напољу смрт, у баракама страх од смрти, кукњава, глад. Измрцварени су чекали свој ред. Мајка је сачувала нешто оног жита што је понела у Козару и чељадима сваког јутра давала по шест зрна кукуруза. Киселила их у води, па хранила. – Једно јутро замирисао је пасуљ. Усташа је шапнуо нашој Стоји: „Пасуљ је отрован, сипали су живу соду.“ Мајка је порције просула у септичку јаму. Наредна ноћ је била најстрашнија. На све стране јауци. Једна девојчица је од силних болова истрчала и наскочила на бодљикаву жицу, умрла је – прича Рајко. Илиће су спасли емисари Црвеног крста из Женеве, тражили су од усташа да попишу жене и децу и оставе их живе. – Као стоку су нас потрпали у воз, у вагоне без ваздуха. Многи су поумирали. Одвезли су нас у хрватско село Рајићи и ту нас поделили по кућама – прича Рајко. Немој много да га храниш, навикао је на мало Када су из Јасеновца одведени у село Рајићи, Рајка је прихватила једна жена. – Кад ме је повела, мајка је завапила: „Немој много да га храниш, навикао је на мало, умреће ако буде пуно јео.“ Једну ноћ сам побегао и прошао три села. Добошар је разгласио да „Босанче тражи мајку“. Нашао сам њу и двојицу најмлађе браће – вели Рајко. Крајем августа Црвени крст је Стоју и њених шесторо вратио у Јеловац. Затекли су кућу без крова, препокрили је шашом, бежали у гору кад су усташе пролазиле, убијале и палиле. У Јеловцу су дочекали крај рата. Аутор: Владимир Лојаница Извор: Блиц www.magacinportal.org/2017/02/23/kako-sam-preziveo-jasenovac-secanje-rajka-ilica-na-ratne-uzase-ne-bledi-ni-posle-75-godina/
