Мелкулангара Бадракумар: Зашто ће русофобија у САД имати ограничени рок трајања

Мелкулангара Бадракумар Први месец председниковања Доналда Трампа био је заиста посебан. Комбинација околности је произвела снажне ветрове који дувају у лице новог председника, без преседана у новијој америчкој политичкој историји. У епицентру лежи питање америчке политике према Русији. Међутим, кад се мало дубље размисли, у ствари је нападнуто само Трампово председниковање. Демократе скоро једногласно одбацују могућност да је Трамп њихов председник. Једноставно не могу да превазиђу огорченост неочекиваним поразом. Одбијају да прихвате организовану транзицију. Анкете јавног мњења скоро без изузетка показују да је Америка једно дубоко подељено друштво, и то по самој средини. Размотримо следеће. Једно недавно Галупово истраживање показује да 40 одсто испитаних одобрава како Трамп обавља свој посао, док Расмусенова најновија дневна анкета посвећена председнику приказује 55 одсто. Свега 8 одсто Демократа његово деловање оцењује позитивним. С друге стране, 87 одсто Републиканаца му даје позитивну оцену, што је 4 одсто више од историјског просека подршке коју председници добијају од присталица сопствене партије. Са своје стране, најновија анкета Пју истраживачкиог центра показује да свега 8 одсто Демократа и независних гласача који лавирају ка Демократама даје Трампу позитивну оцену, што је најнижи рејтинг који је било који председник уживао међу присталицама опозиционе партије у последње три деценије. Међутим, Пју такође показује да 84 одсто Републиканаца и њихових симпатизера позитивно оцењује како Трамп обавља функцију председника. Очигледно је да Трамп изазива снажна осећања. Три четвртине Американаца снажно реагује на њега – било позитивно, било негативно. Најновија анкета Фокс њуза процењује да 45 одсто америчких гласача верује Белој кући, док 42 одсто радије верује информативним медијима. Тешко је премостити овако дубок јаз. И то ће, највероватније, и дефинисати Трампов председнички мандат, са последицама које ће бити далекосежне за америчку спољну политику и дипломатију. Амерички утицај на глобалној сцени ће озбиљно еродирати. Трампова спољнополитичка агенда је још увек нејасна, али оно што се за сада види је да, за разлику од свог претходника Барака Обаме, он неће дозволити да га оно што се још увек представља као амерички „естаблишмент“ заплаши или кооптира. На две критичне тачке процеса одабира свог спољнополитичког тима – именовања државног секретара и налажења замене за Мајкла Флина као свог саветника за националну безбедност – Трамп је једноставно одбио да буде поколебан нападним наметањем квалификација кандидата које је естаблишмент гурао – бившег шефа ЦИА Дејвида Петреуса и бившег амбасадора при Уједињеним нацијама Џона Болтона. Петреус и Болтон би означили „повратак“ неоконзервативаца у седло америчке дипломатије и спољне политике. Очигледно је да Трамп није желео да се то деси. Има ли то неки посебан значај? Има. Имамо пред собом невероватну слику жестоко нападнутог председника који још увек штити своју спољнополитичку агенду, која је изложена бесомучном нападу корпоративних медија, остатка Обаминих кадрова у обавештајном естаблишменту, војно-индустријског комплекса, и двопартијске коалиције у америчком конгресу. Очигледно је да је Трамп и даље сигуран да ће на крају бити у стању да крене напред, иако ће му можда треба требати више времена него уобичајено да покрене своју агенду. У најгорем случају, јасно је показао да не намерава да капитулира попут Обаме. Узмимо, на пример, односе са Русијом. Оно што је очигледно после првих месец дана је да је Трамп макар зауставио, ако не и смањио, хистеричну реторику сукобљавања са Москвом која је карактерисала Обамину Белу кућу. Ово упркос херкулијанским напорима естаблишмента да створи трвења и непријатељства у америчко-руским односима – практично на свакодневној основи. Може ли Трамп успети? Има изгледа, не само зато што је на правој страни историје, већ и зато што његова политичка агенда „Америка на првом месту“ захтева драстично преусмеравање америчке спољне политике. Постоји тиха већина у Америци коју не занима даље одржавање напетости са Русијом попут оних из доба Хладног рата. Парадоксално, ова већина обухвата и значајан део Демократа. Сећате ли се говора Бернија Сандерса на Џорџтаун универзитету у новембру, под насловом „Зашто сам демократски социјалиста“? Корисно би било подсетити се на делове Сандерсовог говора: - Сједињене Државе морају да воде политику усмерену ка уништавању бруталног и варварског режима ИСИС… Али то не можемо – и не треба – да радимо сами… И док индивидуалне нације засигурно имају историјске спорове – САД и Русија, Иран и Саудијска Арабија – дошло је време да их склонимо у страну и делујемо у заједничком циљу уништавања ИСИС-а. - Морамо да створимо организацију попут НАТО да би се суочили са безбедносним претњама 21. века… Морамо да делујемо са нашим НАТО партнерима и проширимо коалицију како би укључили и Русију… Да се само естаблишмент Демократске партије није уротио да подрије и елиминише Сандерсову кандидатуру, они који данас за себе присвајају право да говоре у име партије не би могли да високо лете на крилима русофобије. Тачка. Због тога је још важније не губити из вида ширу слику. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је био прозорљив када је у свом обраћању Минхенској конференцији о безбедности говорио о „пост-западном светском поретку“. Нешто се заиста из темеља мења. Алхемија америчког трансатлантског вођства више није иста. Ствар је у томе да Европа већ гледа даље од НАТО. Дух је изашао из боце. Чак ни Мајк Пенс ни његове присталице у Белој кући не могу да пониште опору објаву новог америчког министра одбране Џејмса Метиса – „Американци се не могу бринути за будућу безбедности ваше деце више него ви“. Недуго после тога је Шпигл у уредничком коментару објавио следеће: „Нажалост, ово није само питање новца… НАТО је увек тежио ка томе да буде више од одбрамбеног савеза. На себе је гледао као на силу заштитницу либералне демократије… Али да ли смо сигурни да је Запад и даље заједница истих вредности? Ако није, шта то онда НАТО брани?“ Неке од речи изговорених на Минхенској конференцији су индикативне. Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер је у свом говору одбацио амерички став да НАТО савезници треба да плате свој део: „То је америчка порука већ годинама уназад. Врло сам против тога да дозволимо да нас у то угурају. Европљани морају да боље обједине своја издвајања за одбрану и да тај новац ефикасније троше“. Једноставно се не може игнорисати чињеница да су европски буџетски проблеми делимично узроковани америчком кризом хипотекарних кредита. Уз то Европа сумња да САД манипулишу и са међусобним безбедносним односима. У сваком случају, антируска реторика је била поприлично утишана ове године у Минхену. Занимљиво је да је немачка канцеларка Ангела Меркле позвала на „успостављање добрих односа са Русијом“, упркос садашњим размимоилажењима, као и на стварање „неке врсте уније“ која би се простирала од Владивостока ка Европи. Ови први сигнали наговештавају да ће на крају коалиција интересних група у Вашингтону које су се удружиле против Трампа изгубити у бици да блокирају његов план поправљања односа са Русијом. Наравно, усвајање било какве конкретне проруске политике ће за Трампа бити тешко у прво време. Међутим, с друге стране, нема потребе ни за отворено непријатељском политиком на званичном нивоу, какву је водила Обамина администрација. Европа се ове године налази у политичкој транзицији. Једноставно речено, наратив Запада се неумитно трансформише и, ако му Трампова администрација не буде свесно и непрестано наметала русофобију као политички императив, динамика моћи у Евроазији ће се променити. Потпуно је замисливо да ће до краја године доћи до свеукупног смањења напетости између Европе и Русије, што може само да олакша напоре Трампове администрације да побољша односе са Русијом. Мелкулангара Бадракумар је бивши дипломата од каријере у дипломатској служби Индије. Већи део своје 30-годишње каријере је провео у одсецима за Пакистан, Авганистан и Иран, као и на дипломатским положајима на територији бившег Совјетског Савеза. По одласку из дипломатске службе, посветио се писању, и објављивању чланака у The Asia Times, The Hindu and Deccan Herald. Живи у Њу Делхију.  ПРЕВОД ФСК Извор: www.strategic-culture.org/authors/melkulangara-bhadrakumar.html