Прилепин: Треба да ценимо наше пријатеље Србе и да их волимо
О пријатељству са Кустурицом: Нисам веровао да ће он хтети да се упозна са мном
Захар Прилепин: Нас двојица имамо много заједничких познаника у Србији који су одавно хтели да нас повежу, али сам био помало скептичан, јер је Кустурица великан светске кинематографије, а ја сам обичан млади писац из Русије. А онда ми је пре отприлике три године речено да ме Кустурица позива у његов Дрвенград. Помислио сам да је нека грешка. А кад сам последњи пут био у Србији рекли су ми да Кустурица зна да сам ту и хоће да се сретнемо. И тада сам помислио да то није истина, а онда је он сам дошао да ме види. Ја до последњег тренутка нисам веровао. Претходно сам се већ договорио са својим издавачем да се састанемо негде на крају града, и човек је тамо већ наручио вечеру. Кад сам му јавио да морам да се састанем са Кустурицом, он је рекао: „Е сад је готово, сад је Емир твој пријатељ, нећеш ти ни доћи код мене“. Ја му кажем: „Не, брате, доћи ћу, само ме мало сачекај“. Одем у центар града, у један велики ресторан, а тамо Емир већ наручио јело и пиће, и седи са женом и ћерком. Он је тога дана допутовао из Мексика, а затим сео у ауто и за седам сати стигао до Београда. Превалио је огроман пут да се види са мном. Ја сам се понео мало некоректно, рекао сам му: „Знаш шта, Емире, мене тамо човек чека на крају града, спремио је вечеру, хоћеш ли да одемо тамо?“ А он каже: „Нема проблема, наравно!“ Замислите да је, рецимо, Никита Михалков наручио вечеру за мене у ресторану „Пушкин“ у центру Москве, а ја му предложим да одемо на периферију, у Бутово, и да ми он одговори: „Наравно, идемо у пивницу у Бутово!“ То је отприлике тако изгледало. Кустурица је устао и отишао са мном код људи које не познаје, седео је са нама и осећао се као међу својим пријатељима.
Захар Прилепин: Бог је жив, и ђаво је жив. Биће весело
Он и ја смо се брзо спријатељили. Одмах ми је рекао да је читао моје књиге, да зна све о мени, да су му познате све перипетије моје биографије, мој однос према Путину, према Захарченку, и све остало. Тада сам схватио да је он стварно заинтересован за дружење. И одмах сам му предложио да урадимо понешто у Москви, да учествује у емисији „Сол“ заједно са својом групом. Он је пристао. Затим је дошао у Москву, састали смо се и снимили ту емисију, осмислили смо и неке друге пројекте, и од тада смо стално у контакту, чујемо се телефоном... Подударност је разумљива. Он је направио свој Дрвенград, ја правим етно-село „Хутор Захара Прилепина“, и ми обојица схватамо да нам је туђа светска буржоаска политичка елита, и да смо ми њој туђи, да све полуге управљања припадају људима другачијег кова, који нису као Емир и ја. И Кустурица то тако разуме. Дошао сам овамо и схватио у којој мери он то добро разуме. Он из целог света окупља људе као што је он сам, људе који су изнад свега приземног, који шире антихоливудски дух. Он гаји све што је разнолико, разнобојно, и свему томе се радује. Ја сам схватио да нас двојица радимо исту ствар и да између његовог Дрвенграда и мог Хутора треба да успоставимо енергетску линију, а затим да је спроведемо и у САД, и на Кубу, у Француску, и да том мрежом обухватимо цео свет!Илустрација: Катарина Лане
О Србији: Увек постоје пријатељи који нас већ дуго чекају
Србија је једина земља у којој ја могу да изађем пред публику и да кажем: „Русија је најјача, Русија ће све остале победити!“ И Срби устају и аплаудирају, и узвикују: „Да! Да! Русија ће их све победити! Хвала Русији!“ То је крајње необично, јер ако ја тако нешто кажем у Великој Британији или Немачкој, могу да ме изведу из сале. То је огроман и невероватно сложен рад у свим могућим правцима. Совјетски Савез је имао те капацитете које је користио у свим правцима сарадње. Ми смо преводили све југословенске ауторе, приказивали смо њихове филмове, и овде су приказивани наши филмови... Тај посао је био непрекидан, то је био сложен и добро подешен систем. А затим смо за 20 година све изгубили, прекинули све везе и само смо се кревељили глумећи Американце Тек сада, буквално пре пар година, почела је да нам се враћа свест о томе да треба ценити своје другове, да треба да ценимо наше пријатеље Србе, да их волимо и да им помажемо. И то се не тиче само Срба. Свуда има другова који нас већ дуго чекају, и кажу: „Па где сте ви, Руси?! Отишли сте, а ми вас чекамо! Мислите ли да смо вас заборавили? Не, ми вас памтимо!“ Ми морамо осећати већу одговорност према тој појави. Армију смо поново подигли на ноге, а сада морамо схватити да је овај културни фронт исто толико важан, да је огроман, да је ту потребно стварати кадрове и везе. То су хиљаде послова, и све треба радити истовремено. И све је то требало почети још јуче.
Захар Прилепин поново међу Србима