Злочин и казна после 150 година

У августу 1865. године син трговца Герасим Чистов, расколник по вероисповести, оптужен је за убиство са предумишљајем. Његове жртве су биле две старице – праља и куварица. Убио их је да би опљачкао њихову газдарицу. По целом стану су биле разбацане ствари, а из гвозденог сандука су однети златни украси. Обе старице су убијене секиром.

Многи критичари сматрају да је управо тај догађај послужио Фјодору Достојевском као основа за роман „Злочин и казна“.

Светска култура још увек под утиском

Херман Хесе је рекао да је аутор у „Злочину и казни“ успео да прикаже целу епоху светске историје, а Албер Ками је признао да су романи Достојевског изазвали у њему прави душевни потрес (“soul-shaking experience”), који је затим прожео сва његова књижевна дела.

Двадесет књига руских писаца које свет највише воли

Роман „Злочин и казна“ имао је великог утицаја и на позориште – постављан је на сцене широм Европе, а једна од најзначајнијих је била представа Пола Жинистија у париском „Одеону“ 1888. године.

Роман је имао на десетине екранизација. Први пут је екранизован још у Руској Империји 1909. године. Сматра се да је драма совјетског редитеља Лава Кулиџанова (1969) најуспешнија екранизација „Злочина и казне“.

Радња романа се одразила и у многим савременим филмским остварењима. Посебно је Вуди Ален познат по великој љубави према Достојевском. Веома јасне паралеле са „Злочином и казном“ приметне су у филмовима „Завршни ударац“ (Match Point, 2005) и „Неразуман човек“ (Irrational Man, 2015).

Популарни руски писац детективских прича у историјском контексту Борис Акуњин написао је дело „F.M.“ (Фјодор Михаилович), где приказује злочин Родиона Раскољникова у жанру детективског романа, с тим што је главни јунак иследник Порфириј Петрович.

У Москви је 2016. године постављен на сцену мјузикл „Злочин и казна“, а у Лондону је роман интерпретиран као рок мјузикл.

Портрет Достојевског (сликар - Иља Глазунов),1962. Фото: Павел Балабанов / РИА Новости

Роман рођен из приче

Достојевски је због ширења забрањеног писма критичара и публицисте Висариона Белинског провео четири године на робији у Сибиру (од 1850. до 1854). Тај период је он описао у роману „Записи из мртвог дома“. То животно искуство је веома утицало на руског писца. Он је на робији снажно осетио болести своје епохе: свеопште сиромаштво, пораст криминала и пијанство, и пожелео је да их упечатљиво одрази у своме делу.

Омск, Сибир Достојевског

Међутим, увек га је нешто спречавало да приступи реализацији своје старе књижевне замисли. Достојевски је стално имао финансијских проблема, те је, да би преживео, морао за мали хонорар да пише своја дела на брзину, како би стигао да их заврши у предвиђеном року, у складу са крајње неповољним условима уговора. Најзад је Достојевски 1865. понудио Михаилу Каткову, тадашњем уреднику утицајног књижевног листа „Руски весник“, малу причу – „психолошки извештај о једном злочину“.

Три љубави Фјодора Достојевског

Прича неприметно прераста у велики роман. Достојевски запоставља све остале књижевне послове и током целе 1866. године пише роман чије се нове главе постепено објављују у „Руском веснику“. Како се сам Достојевски изразио, он је радио на роману „као робијаш“, тј. уопште није излазио нити се појављивао међу људима.

Те, 1866. године, „Злочин и казна“ је био књижевно дело о коме се највише говорило у руским књижевним круговима.

Три различите верзије злочина и казне

Сачуване су три свеске са рукописима и белешкама везаним за „Злочин и казну“. То су у суштини три рукописне редакције романа.

Оне јасно сведоче о томе колико дуго је сам Достојевски тражио одговор на главно питање свог романа – зашто је Раскољников извршио убиство? Зашто је уопште дошло до тог раскола (презиме Раскољников потиче од речи „раскол“) у души главног јунака? Свака редакција је имала различито тумачење. У провобитној причи јунак убија једну ништавну особу да би њеним новцем усрећио много дивних људи.

У другој редакцији Раскољников је још увек надахнут тобожњим хуманистичким идејама, тј. жели да ослободи свет од похлепне и грамзиве старице у корист понижених у увређених, али та парадоксална идеја убиства из љубави према другим људима већ поприма црте властољубља.

У трећој редакцији поменута мисао достиже кулминацију: Раскољникова упропашћује „Наполеонова дилема“, тј. питање може ли он да убије и има ли право на то.

Достојевски је био у великој недоумици поводом финала романа. У једној рукописној варијанти постоји чак и белешка о томе да се Раскољников одлучује за самоубиство.

„Словце” о Словенима