Боже, какав смо то народ, ништа нам није слађе од туђе муке! Ево сад ова прича у вези са она два несрећна тунела на Коридору 11, „малчице“ ужа неголи што би требало да су и одмах по оној старој: „Да комшији цркне крава, у тунелу, кад је прегази шлепер који не може да прође њиме!“ Зар на онако лепу и помпезну церемонију отварања, налик трудници на порођају, оваква ситница да баци сенку?! За тричавих 30 сантиметара колико су ужи неголи што би требало да су, за „смешних“ четири милиона евра колико ће коштати санација- нико да симболично не види светло на крају та два тунела, већ одмах повика: „Ко је крив, ко је крив?!“ Нико, ето ко! Мислим јесте, али свакако не министарка Михајловић, премијер или предузеће које је ангажовано и које је свој посао одрадило поштено, а то што су у међувремену порасли шлепери па сад не могу да прођу, то је већ кривица и срамота оних што их праве толике! Крива је, као и увек, судбина клета, завера међународних размера и пета колона која је сужавањем тунела покушала да дестабилизује владу и изврши 8976 државни удар! Људи су лепо објаснили због чега је дошло до грешке, заправо, одступања, али нема ко да слуша! Јесу ли рекли да је сасвим нормално прво изградити ужи тунел како би се испоштовале мере штедње, па ако се испостави да баш- баш камиони не могу њиме онда ставити забрану за све видове саобраћаја осим трициклом, ролерима и пешацима, али не вишим од 150 сантиметара. Јел довека ми треба да се прилагођавамо некакавим међународним стандардима, или је напокон дошло време, баш као што премијер каже, да Србија уздигне главу и поносно корача, мада би у том случају вероватно челом оплела о тунел, али достојанствено! Друго, лепо су објаснили да се највероватније планина у међувремену слега што је сабило тунел баш за тих 30 сантиметара, а није искључена ни грешка радника, јер ко може да буде крив него радник, становити Драганче, дунђер од једва 155 сантиметара висине који лопатом није могао да дохвати до врха, а није хтео да каже колегама како га не би зезали, јер знамо сви какви су ти шљакери кад неког ухвате на зуб и почну с несланим шалама на рачун висине, тежине, дипломе или доктората нађеном у мешалици за бетон… Тунел је, једноставно, грађен према висини премијера, рачунало се ако он може да прође њим (мада он може и кроз планину без тунела) онда може и спратни аутобус, уколико путници на спрату полегају на под и превентивно набацају кофере и ћебад преко себе! Јел Алек прошао и успео да се мимоиђе са собом самим- јесте! Шта онда изводе шлепери и остали који, иначе, и нема шта да траже на Коридору 11, јер је пре свега замишљен као пешачка стаза кроз бајковите крајолике?! Заиста не бих никога да правдам, али у овом случају нема места одговорности никога из власти и руководилаца грађевинског предузећа, с обзиром да је својевремено и Веља Илић, свечано лупајућу флашу ракије о тунел рекао: „Ко не може да прође кроз ову, ову…како се беше зове ово…а, да, рупа у планини, слично као у песми Недељка Билкића, нагнам га, бре, на оно дугачко што имам и на шта набијем и Бећковићку и дрекавца из тунела и све редом!“ Тунела ће бити, важно је другарство, а на градњи ова два створено је толико пријатељстава да је то заправо највећи капитал и срећа, а не тамо нека рупа без излаза, у какве нас иначе воде, свечано их отварајући да њима прођемо до бољег сутра. Четвороношке, уздигнутог чела је мало ризичније, али уз десетаак копчи и мало седатива будућност делује баш као из предизборних обећања. (Мој Недељник) http://www.nspm.rs/hronika/mihailo-medenica-izgradnja-malcice-uzih-tunela.html
