Алармантно: Експанзија тумора штитне жлезде због зрачења!

Број оболелих драстично расте, нарочито са папиларним канцером, још од бомбардовања Јапана 1945. године. Потврђена аутоимуна болест као што је Хашимото, тражи озбиљну анализу Иако је катализатор свих функција у организму, без штитасте жлезде може да се живи, ако мора. Хормони које она лучи одржавају оптималну телесну температуру, регулишу метаболизам, одговорни су за рад срца и нервног система, утичу на репродукцију, раст и развој, на квалитет коже и косе… Уколико оболи или се њен рад поремети, хормони штитасте жлезде у виду таблета надомешћују ослабљену или изгубљену функцију. У лепези болести овог дела тела, посебну пажњу заузимају тумори штитасте жлезде. Како настају и колико су опасни, објашњава ендокринолог др Саша Киковић из Клинике за ендокринологију Војномедицинске академије: - Кључни фактор за настанак тумора штитасте жлезде је зрачење, мада постоје и други чиниоци околине на које мора да се обрати пажња. За зрачења, поготово учестала или у терапијском смислу, доказано је да значајно доприносе порасту броја оболелих. Тумори се испољавају у виду такозваних локализованих тумефакта, односно нодуса или чворова у штитастој жлезди. Иначе, након нуклеарних дешавања у Хирошими и Нагасакију 1945. године, евидентирано је повећање особа са тироидним тумором, а нарочито папиларним карциномом. Исто је констатовано и у Невади 1951. године, на Маршалским острвима три године касније, као и у Чернобилу 1986 – истиче саговорник „Живота плус“. * Шта утиче на облик тумора? - У регионима који обилују јодом чешће се јавља папиларни карцином, а у регијама које оскудевају овим елементом фоликуларни или анапластични. За оболеле са тироидним карциномом карактеристично је да имају и хронични тироидитис, односно Хашимото, што јасно указује на повезаност аутоимуности и канцерогенезе штитасте жлезде. Зато, потврђена аутоимуна болест штитасте жлезде захтева озбиљну анализу, а иначе би ову малу жлезду требало редовно контролисати јер је врло важна за организам. * Да ли се осим малигних, јављају и бенигни тумори штитасте жлезде? - На срећу, највећи број тумора није злоћудан. Захваљујући ехосонографији врата, методи која се примењује у последње две деценије за различите индикације и циљане прегледе штитасте жлезде, благовремено може да се детектује сваки чворић и сагледа његова природа. Учесталост нодуса у општој популацији се креће од 20 до 70 процената. Уколико се палпацијом, односно додиром, препозна нодус, код 20 до 50 одсто пацијената се ехосонографским прегледом открије бар још један, али нису сви канцерогени. Уколико приметите или опипате чвор на врату или то примети неко из вашег окружења, обавезно се јавите лекару због допунских испитивања. Пацијенти који знају да имају „чворове“ на штитастој жлезди, а уз то припадају ризичној групи за настанак малигнитета, требало би да обраћају пажњу на то да ли нодуси расту, да ли су фиксирани за околно ткиво, а на проблем може да укаже и промуклост и отежано гутање – упозорава саговорник „Живота плус“. * Који облици су најчешћи и најопаснији? - Пет процената тироидних нодуса, без обзира на величину, настају као последица карцинома штитасте жлезде. Статистички посматрано, карцином штитасте жлезде обухвата један одсто свих малигнитета. Зависно одакле потичу, могу бити папиларни, фоликуларни, анапластични, медуларни. Изузетно ретко у штитастој жлезди могу да се нађу и примарни тироидни лимфоми, саркоми, као и метастазе других примарних тумора. Најраспрострањенији је папиларни који се јавља у 80 одсто случајева и фоликуларни код око 15 одсто оболелих. Иако су најмасовнији, могу да се излече уз задовољавајуће резултате. Медуларни карциноми штитасте жлезде се јављају код три одсто пацијената, а анапластични се дијагностикује код једног до два одсто оболелих и овај облик је изузетно агресиван, а лечење је неуспешно. * Који део популације најчешће оболева од злоћудних облика? - Тироидни карциноми се два до четири пута чешће јавља код жена, што указује да женски хормони могу имати улогу у њиховом настанку. Више оболелих је у подручјима где је дефицит уноса јода, изложеност зрачењу, дијагностикује се чешће код старијих од 60. година и код млађих од 30. Генетика има улогу у настанку медуларног карцинома јер се он јавља у склопу генетских синдрома, као што је на пример мултипла ендокрина неоплазија тип 2. * Да ли се код ових тумора јављају метастазе? - Папиларни и фоликуларни се најчешће шире лимфним путевима у лимфне чворове на врату. Могу да дају метастазе и у плућима и костима, али знатно ређе. Фоликуларни карцином је склонији ширењу у удаљене органе. Медуларни злоћудни тумор захвата лимфнe чворовe врата и метастазира у плућа и јетру. * Како се лече канцерогени тумори? - Лечење је углавном хируршко. Бенигни тумори се оперишу код пацијената који су имали терапијско зрачење врата, односно када се уоче карактеристичне промене које сугеришу на малигнитет, а то је нагло повећање чвора, фиксираност за околно ткиво, карактеристични ултразвучни знаци, повишене вредности туморских маркера… Оперишу се и тумори са прогресивним растом нодуса и појавом сметњи насталих због притиска. Уколико је тумор проширен, не уклања се само штитаста жлезда, већ и лимфни чворови на врату. После неколико месеци од операције, поједини пацијенти морају да наставе терапију зрачења јодом. Да ли ће и код кога она бити примењена зависи од природе тумора и да ли је захватио лимфне чворове. У сваком случају, пацијенти којима је одстрањена штитаста жлезда, морају да узимају свакодневно хормонску терапију, пошто се хормони више не производе природним путем. Битно је знати и то да се пацијенти са овом терапијом у већини случајева осећају исто као и пре операције. Најтежи облици Карцином тироидне жлезде најчешће се открије у раном стадијуму и дијагностикује пре него што превише порасте, што је од пресудне важности за даљи ток лечења. Пацијенти са папиларним и фоликуларним карциномом, код којих је болест откривена у раном стадијуму, након оперативног уклањања тумора и евентуалног зрачења радиоактивним јодом, практично се сматрају излеченим. У 95 одсто случајева након тога живе десет година и дуже. Метастазе у лимфне чворове врата не утичу значајно на прогнозу. Оболели са медуларним карциномом у 70 до 80 одсто случајева живе пет година, а у 50 до 60 процената десет. На жалост, анапластични облик као најагресивнији, не даје много шанси оболелом, тако да половина пацијената умире за шест месеци – наглашава др Киковић. http://www.novosti.rs/