ДАКЛЕ, зашто су украјински диверзанти покушали да се пробију на Крим? Да прекину сезону годишњих одмора, пред сам њен крај? Глупост. Да заплаше локално становништво? Мислим да чак и кијевски тврдоумни и бандеровски поклоници схватају да то код становништва Крима не може ништа да изазове, сем додатне мржње према данашњем украјинском режиму. Да одврате пажњу грађана Украјине од њеног садашњег тешког стања? За то би било потребно да освоје бар читав Крим. Уосталом, шансе су биле минималне за неки већи успех те, не нарочито добро припремљене, диверзантске операције. Једини главни мотив (ако се искључи варијанта крајње непромишљености) јесте – да се на нешто испровоцира Русија. Није се тешко досетити – на шта конкретно. И у чијем интересу – такође. У августу, најкасније – у првој половини септембра, Украјина мора на било који начин да испровоцира Русију на велику војну акцију на територији „незалежне“, још боље – на увођење војске у Херсонску област или у Донбас. Према томе, у наредном месецу видећемо још неколико таквих покушаја. Заправо, за заинтересована лица било би пожељно да ту операцију обаве још раније – до 4. септембра, пре почетка самита Велике двадесеторице у Кини. Да би тамо „Путину-агресору“ поднели читав пакет захтева и покушали да организују следећу „опструкцију“ од стране „цивилизованих земаља“, типа оне која је била у Аустралији. Не сме касније, јер је резултат читаве те смишљене подвале непредвидив, а неопходна је гаранција за успех. Успех је у томе да се помогне Хилари Клинтон да докаже америчким бирачима да је Русија агресор, а она, Хилари, једина спаситељица САД од тог агресора. Савезници САД треба да добију повод за демонстрирање солидарности са ставом САД, односно, Обаме, односно са ставом оне коју Обама подржава на председничким изборима. Према томе, Трамп је – „Путинов фаворит“, или губитник. Последица је – гарантована победа Клинтонове на председничким изборима. Хилари Клинтон Порошенко уопште није у игри. Све се ради мимо њега и иза његових леђа. Никога не занима његова судбина. Никога, сем лично њега. Ето, сад је то коначно схватио, физички осетио, помирисао. Отуда и хистерија и јавни налози – „повезати са Путином, Меркел, Оландом“, са неким Туском… Москви је потребно да издржи до краја септембра. После тога више се неће одлучити за тако рискантне игре. Јер, треба на време стићи да се „агресија Русије“ и пропагандно одигра у корист плана. И са Сиријом није све потпуно јасно. И тамо може да се деси нешто непријатно за Обаму и Клинтонову. Европска унија уопште није у игри. И није у току. Ни о чему таквом Вашингтон не информише своје европске савезнике. А Порошенко је у хистерији, ништа поуздано не зна, сем то, да су дефинитивно одлучили да га жртвују – какав год буде исход догађаја. Шефови МИП-а Француске и Немачке само из разговора са Лавровом препознају реалну слику онога шта се и зашто дешава. Узгред, у светлу свега реченог потребна је будност у односу на изненада изражену жељу новог премијера Велике Британије, да поправи односе са Москвом, тј.,Терезе Меј, која је недавно гласније и грубље од свих оптуживала Русију због агресивности. Откуд одједном таква промена расположења, кад са „брегзитом“ она има толико брига да не зна где јој је глава? Због Ердогановог доласка код Путина? Не мислим… Шта Меј може да каже Путину о Ердогану што он и без ње не зна? И шта она може да обећа Путину „уместо Ердогана“? Мир и пријатељство, као недавно – још једном у низу – Бугарска? Види, види… Избори у САД засенили су руским грађанима чак и унутрашње проблеме. Једном речи, очекујте нове провокације, вероватно, много одлучније од оне која се десила ових дана, и нове Порошенкове хистерије. За Порошенка ме баш брига. Сам је изабрао своју судбину, на чијем крају је, у сваком случају, његова политичка смрт. А помагање туђој игри, па и изнуђено – не треба Русији, утолико пре што је нама, на крају крајева, свеједно ко ће бити председник САД. Зато, нека они тамо сами решавају то питање – без нашег учешћа. Превела Ксенија Трајковић
