Не чуде последње пресуде хрватског правосуђа као што не би било зачуђујуће да потомци „министра смрти НДХ“ затраже новчану надокнаду због „неутврђених злочина“ њиховог оца, деде и прадеде БИЛО је потребно само десетак дана Жупанијском суду у Загребу да „утврди праву истину“ и поништи пресуду из 1946, кад је усташки кардинал Степинац осуђен на 16 година затвора због небројених злочина према Србима, Ромима и Јеврејима током Другог светског рата. Суд је аутоматски рехабилитовао и усташког пуковника, десну руку Анте Павелића, Ериха Лисака, другооптуженог на суђењу Степинцу, такође осуђеног због зверстава које је починио као верни слуга нацистичко-усташког режима. Да се у њиховој „лијепој“ ништа не догађа случајно најављено је пре равно три деценије. Јуна 1986. на оптуженичку клупу суда у Загребу сео је, тада 87-годишњи Андрија Артуковић у време страховладе Анте Павелића министар унутрашњих послова и богоштовља (вере!) такође због ратних злочина. Иако је тада осуђен на смрт, сам процес „министра смрти“ представљало је, уместо суђења столећа како је најављивано, само судску фарсу са јефтином предигром у САД! Побегавши захваљујући ватиканским пацовским каналима прво у Ирску да би 1948. добио уточиште на западној обали САД, где су га лоцирале наше службе безбедности, успевао је захваљујући наравно домаћим властима да упркос захтевима СФРЈ не буде изручен нашој некадашњој држави како би му се судило у Загребу. Али, авај, то је учињено тек фебруара 1986, кад је, баш као у неком ријалитију, на носилима изнесен из авиона на аеродрому Плесо уз много камера не би ли се изазвало сажаљење како ће се судити онемоћалом старцу. Тек тада на суђењу настаје права правосудна фарса. На запрепашћење нас неколицине акредитованих југоновинара, тројице званичних посматрача наше владе, страних журналиста, Артуковићеве кћери Вишње и сина Радосава (лично сам их упознао) и двадесетак „неутралних посматрача“, прочитана је на усхит симпатизера окривљеног оптужница у четири тачке међу којима и она како је неутврђеног дана, неутврђене године наредио убиство неутврђених противника НДХ! Две године касније, 16. јануара у 89. години у загребачкој болници Казненог дома преминуо је и сахрањен на, наводно, необележеном месту. Зато, због свега наведеног, не чуде последње пресуде хрватског правосуђа као што не би било зачуђујуће да потомци „министра смрти НДХ“ затраже новчану надокнаду због „неутврђених злочина“ њиховог оца, деде и прадеде! извор: http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:617952-Степинац-и-Артуковић
