Уместо „Викиликса“, позадину деловања данашњих српских властодржаца љубазно – и дозлабога несмотрено – открива нам Александар Вучић, главом и брадом. „Не заборавите да је Србија до пре две године била пред банкротством, пуним банкротством, не заборавите да је била у изузетно тешкој ситуацији, а да је данас Србија ипак једна од земаља, иако и даље сиромашна, веома сиромашна, иако у њој људи тешко живе, земља са једном од највиших стопа раста у Европи“, изјавио је Вучић у слављеничком расположењу у Бриселу, стојећи поред Мирослава Лајчака и Јоханеса Хана, на обраћању новинарима у понедељак 18. јула, приликом отварања два нова поглавља у преговорима Европске уније и Србије. Његове речи неминовно призивају у сећање један други, недавни случај, који се такође одиграо између ЕУ и Србије, али за разлику од ових поглавља уопште није личио на преговоре. Далеко било… Реч је о прослављеном „ед мемоару“, који је Брисел упутио Београду крајем августа 2014. године. На француском језику све звучи некако лепше него на немачком, па и фашизам, али дотични „ед мемоар“ свеједно је у себи садржао злокобну наредбу да држава Србија ни на који начин не сме да помаже извоз у Русију. Било је то, присетимо се, време у којем су између Запада и Русије пљуштале санкције и контрасанкције: најпре је Запад, користећи покољ у Украјини који је тада био у пуном јеку (а који су они и закували), увео санкције Руској Федерацији, на шта је Москва убрзо узвратила једнаким мерама. Те узвратне мере потпуно су пенеразиле Западњаке, дотле ненавикнуте да њихове жртве пружају било какав отпор њиховој осионој самовољи, а камоли да вуку тако далекосежне потезе као што су контрасанкције. Суочени са таквом одлуком Кремља, Западњаци су у паници схватили да ће њихови производи наједном изгубити превласт на захвалном а наједном упражњеном руском тржишту, па су решили да заплаше свакога ко би новонастало стање могао да искористи појачаним извозом у Русију. „Европска унија очекује од трећих земаља и земаља кандидата да не покушавају да искористе европске санкције Русији како би повећале сопствени извоз“, саопштавао је кабинет тадашњег комесара за проширење ЕУ Штефана Филеа. У то име су из Брисела на све стране света послали поменути „ед мемоар“, са захтевом да се извоз на руско тржиште никако не сме поспешивати државном помоћу. Такозване „треће земље“, попут Бразила или Индије, на „ед мемоар“ одговориле су одречно, љуте што је Бриселу уопште пало на памет да им прописује како ће да уређују своје привредне односе са Русијом. Председник Владе Србије је, међутим, имао посве другачији став: „Поштоваћемо жељу ЕУ, то је наш стратешки циљ, дакле чланство у ЕУ је нешто што смо говорили и у изборној кампањи, за то су се определили грађани Србије, то је њихова воља и политика Владе“, рекао је Вучић на конференцији за новинаре 22. августа 2014. године, потврђујући да ће се Србија повиновати незапамћеном бриселском безобразлуку названом „ед мемоар“. Не би ли се избегла било каква забуна у вези са тим шта је Брисел тачно захтевао, сам Вучић је том приликом изнео суштину: „Пре два дана у Обреновцу ми је уручен ед мемоар од заменика шефа Канцеларије ЕУ у Београду Оскара Бенедикта, у којем се Влада Србије обавештава да би требало да се уздржимо од било каквих мера подржавања извоза у Русију. Став је да не би требало да суштински или значајно проширимо српски удео у извозу на руско тржиште, замењујући извоз земаља ЕУ.“ А био је нашао за сходно и да становништву упути и коју реч утехе: „Грађани Србије могу да буду мирни и спокојни и треба да знају да Србија ничим, ни на који начин, иако се налази у тешкој политичкој ситуацији, нелакој економској ситуацији, није било чиме угрожена. Ми да заустављамо производњу и извоз нећемо, али нећемо ни да уводимо нове субвенције.“ Тако је Вучић говорио августа 2014, односно, пре безмало две године. Данас, међутим, исти тај човек прича да је управо тада, тј. у време када је он саопштавао да ће услишити дрски „ед мемоарски“ захтев Брисела, Србија била пред – потпуним банкротством. Вучићу човек и иначе нема разлога да претерано верује, али је овде потпуно очигледно да је или износио неистине пре две године, или их износи данас. Сама та чињеница разоткрива плитко-сплеткарошку природу његове владавине, због које првенствено испашта Србија. Ако данас прича истину, то онда неизоставно значи да је пре две године непосредно изложио државу свеукупном привредном слому. Тада је, наиме, Србија била пред потпуном банкротством, а он је нашао за сходно да уважава насилничку наредбу Брисела по којој званични Београд не сме ни на који начин да субвенционише извоз у Русију. Преведено на једноставнији језик, Србија је тада била малтене на самрти (пред банкротством), а услед изненађујућег развоја догађаја у међународним односима појавио се могући спасоносни лек (извоз на упражњено руско тржиште), али је Вучић био решио да се поменутог лека одрекне! Да га се заиста и одрекао, потврђују и непосредни показатељи: Републички завод за статистику израчунао је да је током 2015. године, дакле после „ед мемоара“, српски извоз у Русију непрестано опадао просечно за трећину у односу на годину раније, односно пре „ед мемоара“. Дакле, не само да српска привреда није била потпомогнута од стране државе да појачано извози у Руску Федерацију, него је извозна делатност чак почела знатно и да слаби. То указује на могућност да је у повиновању захтевима Брисела Вучић отишао и много даље од онога што је јавно признавао, те да српски извоз у Русију није само замрзнут, како је било наложено „ед мемоаром“, него и да је сузбијан. А све то у тренутку када је, како нам данас открива исти човек, Србија била пред потпуним банкротством. Због свега тога, наравно да Вучић није имао никаква права да услишује разбојничка наређења Европске уније. Чак и пре најновијих сазнања о банкротству, ондашњи бриселски захтев деловао је неприхватљиво и неразумно, као још једна превелика цена коју Србија плаћа на вазда неизвесном путу „европских интеграција“. Узимајући у обзир ово што мандатар Вучић прича данас, његова тадашња одлука изгледа само још поразније и погубније. Слаба су ту утеха подаци које Вучић износи, о наоводном привредном расту Србије. Тај раст је наводни зато што, како и сам Вучић признаје, грађани и даље живе веома тешко, и ту се побољшање ни не назире. Али и због тога што после потпуног банкротства није тешко остварити некакав „раст“, који суштински ништа не мора да значи. Свакако, постоји и друго објашњење мандатарове недавне изјаве у Бриселу, а то је – да прича о „потпуном банкротству“, пред којим се Србија наводно налазила пре две године, уопште није истинита. Та могућност, нимало повољнија од претходне, заслуживала би посебно разматрање.
