После Нице: свако умире сам

Држављанин Француске, туниског порекла, у Ници је извршио варварски терористички акт. Погинулa су 84 човека. Убица је безлични представник сила зла. Његово име свет не занима. Држављанин Француске, француског порекла, Франсуа Оланд, дао је изјаву у вези с тим терористичким актом. У изјави су туга, бес, претње, и – немоћ. Француска ће продужити ванредно стање и појачати бомбардовања Исламске Државе у Сирији и Ираку. Изјава је безлична и празна. Она не омогућује постојање наде за будућност, у којој неће бити терора. Француска пати због тероризма више од других европских држава. Француска тугује, бесни, прети. Да ли ће икада почети да размишља о коренима и узроцима онога што се са њом дешава? Ко би у Француској пристао да одговори на питање: зашто је Французе убијао етнички Тунижанин? Када се већ из Француске не чује одговор,  да кажемо наше личне претпоставке у вези с тим догађајем. Прва претпоставка је: тај човек није заборавио своју отаџбину. А у њој се данас дешавају неке ствари, уобичајене за наше време. Пре годину и по  дана у држави, која је по афричким мерилима цветала, дошло је до „револуције у боји“, иза које су стајале тајне службе Саудијске Арабије и САД.  Разлог за преврат је био једноставан: дошло је време да туниска нафта добије новог газду. Брижног и преданог. Од тог тренутка ситуација у Тунису је почела да се све брже котрља низбрдо. Економија је почела да се урушава, резерве нафте се претачу под контролом америчких компанија,  јача је криминал. Реакција је била закономерна:  утицај туниске филијале Исламске Државе расте. Друга претпоставка: убица је од детињства од својих саплеменика усвојио тврдњу да су за све муке у Тунису криви „бели“, у првом реду Французи. Јер Тунис је неколико деценија био под Француском управом. Тако да  ударац на Французе на дан  националног француског празника представља идејну освету, и није претерано важно да ли је терориста повезан са Исламском Државом или није. Мотиви који су могли да покрену убицу постоје независно од ње  и ствараће терор све док се не уништи тло које ствара такве мотиве.          Закључци су очигледни. Нико не сме да се уплиће у унутрашњи живот других држава и њихове судбине да одређује на свој начин. Односно, неопходно је да  Француска   прекине учествовање  у „глобализацији на амерички начин“. Не смеју да се забораве последице колонијалних времена и облици тлачења људи  који су се појавили управо из њих. Све дубља подела света на богате и сиромашне ће генерисати не само легални, већ и нелегални протест. Популарност Исламске Државе у арапско-муслиманском свету ће се повећавати. Мере које је објавио председник Француске на жалост не одговарају захтевима ситуације, у којима становништво Француске поново и поново постаје објекат масовног терора. Пракса је показала да ванредне полицијске мере у Француској ништа не дају. „Француска жали, Француској је нанет ударац, али ће Француска бити јака. Биће јача него злочинци који су јој нанели ударац“ – изјавио је Оланд. Француски председник због сопствене немоћи постаје лицемеран. Француска губи битку против тероризма и изгубиће је неповратно, уколико из корена  не промени своје понашање према тој бици. Рекло би се да је за председника Оланда  прави тренутак да се одазове позиву председника Путина да уједине напоре за борбу против тероризма.  „Путну карту“ Русија је одредила у више својих предлога: треба да се сазове међународна конференција која ће разрадити мере социјално-економског плана за ублажавање ситуације у најсиромашнијим земљама света, која ће израдити заједнички прилаз војној и финансијској супротстављености Исламској Држави и другим терористичким организацијама, формирати  сталну структуру  за извршавање одлука поменуте конференције. На глобалну претњу треба да се одговори глобалним одговором! А за сада ни Париз, као ни други европски савезници САД, на том плану ништа не раде. Највероватније зато што „глобализација на амерички начин“ још није укинута. Постојеће шеме међународног заједничког деловања за борбу против тероризма су вапијуће неактивне, о чему најбоље говоре поступци америчке коалиције у Ираку. Запад не жели сарадњу са Русијом – он пати од упорне идеје о агресивности Русије. Резултат је да се свако са тим злом бори како може. Практично сам. У памет се упорно враћа стара немачка  пословица: Jeder stirbt fur sich allein.  Свако умире сам…