Кажу да у политици нема случајности. Не мора да значи да је то увек тако, али искуство говори да је увек паметније и делотворније имати такву претпоставку. Стога, ако је, само дан после извињења које је турски председник Реџеп Тајип Ердоган упутио руском председнику Владимиру Путину, аеродром „Кемал Ататурк“ у Константинопољу био мета терористичког напада – упутније је претпоставити да су та два догађаја тесно повезана. Узрочно-последично. Односно, да је напад бомбашима-самоубицама, у којем је, према првим информацијама, страдало преко 30 а рањено преко 140 људи, био одговор на покушај нормализације турско-руских односа, у режији оних којима такав развој догађаја не одговара. То је тај други део једначине: уз претпоставку да у политици нема случајности, иде и питање – ко има корист од онога што се десило? У овом случају, то би, на првом месту, биле снаге којима смета смањење руско-турских напетости, узрокованих турским рушењем руског Сухоја 24 изнад Сирије 24. новембра 2015. Да ли то може да буде само ИСИС/Даеш, на који су турске власти скоро одмах после напада упрле прст? Или су то, пре ће бити, неке снаге које турске власти не смеју да именују? Исте оне снаге које непрестано раде на повећању напетости и отварању нових жаришта или стварању нестабилности дуж руских граница, снаге које су једине способне да изазивају хаос на глобалном нивоу? Без којих, уосталом, ИСИС/Даеш не би ни постојао.[i] Дакле, исте оне снаге које су биле спремне да жртвују европске економске интересе на олтару обнављања западног стратешког непријатељства са Русијом, користећи украјинску кризу коју су сами изазвали, које су, подстрекивањем Турске на нерезонски, саморањавајући потез обарања руског Су-24, и ту земљу бациле на колена, минирањем све перспективније руско-турске економске сарадње. Да будемо сасвим јасни, то су снаге које управљају НАТО-ом, које, уз помоћ регионалних савезника/вазала, управљају кризама и екстремистичко-терористичким покретима широм света. (Узгред, подсећања ради, баш на дан турског обарања руског Су-24, у посети Анкари „случајно“ се нашао заменик начелника америчког генералштаба Џејмс Винфелд.[ii]) Јасно је да Ердоганово извињење Путину било подстакнуто искључиво прагматичним побудама – турски туризам је, без руских туриста, трпео огромну штету, баш као и турски извозници и турске фирме које су пословале у Русији, а гасовод „Турски ток“ није имао изгледа да се гради у ситуацији погоршаних руско-турских односа. Као што је, уосталом, случај и са Ердогановим помирењем са Израелом, које је дошло само дан раније од објаве његовог извињења Путину. Једноставно, притиснут економским проблемима, губитком контроле над ратом у Сирији – у који је Турска до гуше умешана на страни анти-асадовских терориста још од 2012. године – и недостатком довољно брзог и конкретног напретка у споразумевању са ЕУ, Ердоган је морао да повуче помирљиве потезе, колико год они (не)искрени били, ради сопствене коже. Чак и по цену жртвовања образа. Уз извињење које је морао да упути Русима, морао је да прогута, како га оптужује његова политичка опозиција, и легитимизацију израелске поморске блокаде Газе, због које је и дошло до заоштравања турско-израелских односа 2010. године,[iii] када је конвој од шест бродова под турском заставом покушао да дотури хуманитарну помоћ до Газе и „разбије“ израелску блокаду, у чему су их зауставиле израелске снаге, којом приликом је убијено 10 турских држављана. У сваком случају, могућност стабилизовања израелско-турских и руско-турских односа, уз паралелно јачање руско-израелских односа – „претила“ је да, у најмању руку, појача изгледе за стабилизацију ситуације у блискоисточном региону, што никако не би одговарало онима који су тај фитиљ и потпалили путем тзв. Арапског пролећа, односно онима који су до недавно били главни арбитри односа у региону. Јер, да ли би Ердоган наставио да подржава терористе у Сирији ако би отопио односе са Русима, ако би са њима градио стратешки пројекат попут „Турског тока“? Односно, да ли би Руси пристали да обнове економске и друге односе са државом која директно ради на рушењу њиховог блиског савезника у региону – сиријског председника Асада? Дакле, руско-турским споразумом би се повећале шансе за постизање мирног решења у Сирији, или бар за смиривање тог сукоба, што би, опет, драстично смањило изгледе за промену режима у Дамаску. Руси су, са своје стране, одмах по пријему Ердогановог извињења, посредством Гаспрома, најавили отвореност ка оживљавању разговора везаних за обнављање „Турског тока“.[iv] Што, наравно, никако не би одговарало Американцима, који се годинама упињу из све снаге да смање европску зависност од руског гаса – због чега су и Јужни и Турски ток минирани, а агресивно промовисане (крајње неадекватне) алтернативе гаса из Азербејџана или увоза течног гаса из САД или неког од њихових савезника. Наравно, још пре терористичког напада на аеродром Ататурк 28. јуна, било је назнака да се Турци колебају, односно да су под притиском. Наиме, раније тог дана, турски премијер Бинали Јилдирим је већ јавно релативизовао турско извињење Русији, изјавивши за ТВ мрежу CNN-Turk да, заправо, Турска није понудила никакву компензацију са оборени Сухој, већ је само „изразила жаљење“ – иако је претходне вечери за турску државну телевизију TRT изјавио да ће Туска платити надокнаду, „ако је то неопходно“.[v] Опет, Ердоганов прес-секретар је демантовао премијерову релативизацију, потврдивши да је Турска спремна да обештети породицу убијеног руског пилота „ако од породице буде стигао одговарајући захтев“.[vi] И онда је, некако баш тог дана, дошло до терористичког напада. Наравно, свако има право да верује у случајности… Рекло би се да је Ердоган ухваћен између чекића и наковња, односно између потребе да се прагматички извуче из проблема у које је сам себе (и Турску) из сопствених неоимперијалних амбиција, али и за „љубав“ својих западних покровитеља – без којих своје амбиције не би могао да оствари – увалио, и притиска од стране неких од тих истих покровитеља да настави тим истим самоубилачким путем. Путем кобним како по Турски тако и по регионални па и светски мир. Колико год сматрали Ердогана одговорним за сопствену, турску и регионалну судбину, као и за суноврат руско-турских односа, Руси су, по ко зна који пут решили да дају шансу миру и, у овом случају, самом Ердогану. И то је, очигледно, неком другом засметало. [i] http://www.judicialwatch.org/wp-content/uploads/2015/05/Pg.-291-Pgs.-287-293-JW-v-DOD-and-State-14-812-DOD-Release-2015-04-10-final-version11.pdf [ii] http://www.hurriyetdailynews.com/insanity-games.aspx?pageID=449&nID=91621&NewsCatID=425 [iii] http://sputniknews.com/middleeast/20160628/1042108930/turkey-israel-rapproachement-implications.html [iv] https://www.rt.com/business/348613-gazprom-turkish-stream-gas/ [v] http://www.middleeasteye.net/news/turkish-pm-retracts-compensation-offer-downed-russia-jet-111424758 [vi] http://rs.sputniknews.com/svet/20160628/1106848129/Turska-Rusija-Su24.html
