Пише: Ерик ЗЕМУР, Le Figaro ПУТИН је зао. Путин је тиранин. Путин лаже (и то понекад чак и на немачком). Путин убија. Путин краде. Путин вара. Наши западни медији су од председника Русије направили оличење зла. И то са таквом упорношћу, какву нису испољавали ни против совјетских лидера на врхунцу хладног рата, и са таквом истрајношћу у критици, да ефемерним фигурама исламистичког зла преостаје само да се једу од зависти. Прочитавши књигу Матијеа Сламе (Mathieu Slama), почињеш боље да схваташ због чега. Путин није противник, већ одраз наше нечисте савести. Он је наш Цврки. Он је нешто попут папе који нам говори: „Европо, шта си то направила од свог хришћанства?“ Али, то није све. Он је једини Европљанин који каже „не“ Американцима, као својевремено Шарл де Гол. Он је једини демократски изабрани лидер који је успоставио хијерархију вертикалне власти, док се сви остали савијају под егалитаризмом хоризонталног друштва. Он је једини шеф европске државе који штити традиционално друштво које вуче корене из давнина, при чему су сви остали западни лидери уздигли појединца лишеног корена у ранг самовољног и љубоморног божанства. Само се он не слаже са потчињавањем националног суверенитета „универзалним правилима која сваког човека чине чланом јединственог човечанства“. И, треба бити велики шаљивџија или потпуна незналица, па изјавити, као Франсоа Оланд у Москви: „Имамо заједнички поглед на свет“. Матије Слама каже да ставља раме уз раме двоје протагониста – Запад и Русију, две линије, две идеологије, иако заправо свака страница одише симпатијом према Путину. И то је чак добро, као контраст оптужбама које пљуште са свих страна. Његова књига се зове „Рат светова“, мада је, вероватно, требало да се одлучи за „Апологија Владимира Путина“. Апологија уопште не значи да адвокат не примећује недостатке и грешке свог „штићеника“ и његове политике, његов ауторитаризам, суровост и империјалистичке амбиције. Не, он тиме само изражава подршку његовој идеологији и размишљањима. Али, издавач се вероватно уплашио могуће реакције медија. Било како било, ако желиш да пијеш, није битно из чега ћеш. Аутор руши устаљене митове о Путину. Не, Путин уопште није мрачни сатрап, већ страствени читалац. Он није марионета Александра Дугина, контроверзног идеолога велике Русије у борби против деградације Запада. Он се руководи дубоким мислима до којих је дошао Александар Солжењицин након упознавања Запада. Како је говорио Де Гол, „у победама Александра има Аристотелових мисли“. У упорној Путиновој борби против западног „примитивизма“ крију се дела великог руског писца, који се није плашио да западној цивилизацији све каже у лице, њој која је у име слободе огрезла у жалосним радостима материјализма. Путин нас враћа на идеолошку борбу током француске револуције. Као и Американци данас, Французи су тада тврдили да на победничким бајонетима носе универзална „људска права“, а Берк и Жозеф де Местр су осуђивали такву надменост. Путин је удахнуо нови живот борби оних који се боре против индивидуализма у друштвима. Он је вратио идеолошку и политичку легитимитет конзервативизму: „Али, говорећи речима Николаја Берђајева, смисао конзервативизма није у томе да спречава кретање унапред и на горе, већ у томе да спречава кретање уназад и на доле, у хаотичну таму, повратак на првобитно стање“. Управо зато Путинова политика наилази на све већи одзив, између осталог, у западним нацијама, не рачунајући њихова руководства, која су потчињена Вашингтону и (још снажније) идеологији људских права. Путину има и среће у својој борби. Надмени амерички универзализам изазвао је многе катастрофе по целом свету: у Авганистану, Ираку, Сирији итд. Европски правни формализам, оличен у Европском суду за људска права, изазива незадовољство старих европских националних држава попут Енглеске, па чак и Француске. А безгранични универзализам ЕУ и његова религија Другачијег суочавају се са апсолутном различитошћу ислама: „Не може се истовремено утопити у нечијој радости, идентификовати се с њим, а не личити на њега“ (Леви-Строс). И на крају, прогресивистички правни индивидуализам изазива прави егзистенцијални поремећај који се повећава у мери у којој наставља да помера све границе (истополни бракови, родна теорија, „побољшање“ човека). Путнов говор звучи као казна коју морамо да платимо за све наше науспехе, глупости и грешке. Политика реалног коју он брани с таквим неоспорним талентом – само је повратак традицији које се вековима држала Француска, од Ришељеа до Де Гола, у време краљева, императора и република. Уз то, побожност руског председника наилази на одзив у далекој Америци. А руско месијанство је одговор на америчко. Матије Слама није никакав слепац. Путин за њега није ни светац, ни херој. Људе на Западу не привлачи толико руски модел, колико их плаши пропаст западног. Не свиђа им се толико Путинова снага, колико их плаши пропадање западних демократија. Управо зато европски народи све мање виде у Путину претњу (ма шта тврдили наши медији), а све више пријатеља којем треба помоћи, пример који треба следити, или чак спасиоца кога треба позвати. http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/le-figaro-putnov-govor-je-kazna-koju-moramo-da-platimo-za-sve-nase-neuspehe-gluposti-i-greske
