Први пут се црногорска независност поменула у јануару 1996. у београдском хотелу „Југославија“, на сусрету Вукашина Мараша, шефа црногорске обавјештајне службе и Џозефа Џоа Базбија, шефа британске обавјештајне службе. Десет година се навршава од успостављања независности Црне Горе, а некадашња „српска Спарта“ као да никада није била даља од Београда. Из данашње дневнополитичке перспективе можда тај референдум дјелује као пролазно-процедурална ствар која је само требало да легитимизује фактичко стање, али када се за коју деценију буду сређивали историјски алманаси, и када се буду сводили балкански рачуни на прелазу миленијума, 21. мај 2006. године биће у историји уписан као дан од када Србија, ако ништа друго, више није била у држави која има излаз на море. А ко се више интересује за историју, знаће да то уопште није безазлено. Тек, на десетогодишњицу „обнове државности Црне Горе“, како се референдуму тепа у Подгорици, београдски Недељник у разговору са кључним људима из тог времена и на основу увида у досијее српских служби, објављује непознате детаље преговора и тихог одумирања Државне заједнице Србија и Црна Гора, које је формално почело одмах након што су се почистили последњи транспаренти „Спаси Србију и убиј се“, испред Савезне скупштине, 5. октобра 2000. године. Формални преговори Београда и Подгорице о преуређењу односа вођени су од децембра до марта 2002. године. Наизглед довољно једноставно питање у каквом ће међусобном односу бити Србија и Црна Гора – крило је неке од најкомпликованијих преговора који се могу замислити, у које је, иако се ради о договору „двије стране“ било укључено чак пет различитих струја, свака са својим интересима и идејама. У Црној Гори двије: једна за независност предвођена Милом Ђукановићем и ДПС-ом, и такозвани унионисти предвођени СНП-ом, док су са српске стране биле најмање три струје: Коштуничина која је била за заједничку државу, дио ДОС-а који је био за „обнову суверенитета Србије“ – један саговорник Недељника ће их назвати српским сепаратистима, и Ђинђић који се држао умјерено и конструктивно, прије свега према ЕУ. Њих је све за истим столом требало да држи Европска унија са Хавијером Соланом који је надгледао процес, а оперативно је испред ЕУ процес водио Штефан Лене, за кога ће се у чаршији рећи да је био посредник америчких интереса. Извор: Принцип ће, уз одобрење уредништва београдског магазина Недељник, објавити све појединости и податке до којих је дошао овај лист.
