Ко је тако разљутио Американце да Трамп може постати председник САД?

„ОБИЧНА АМЕРИКА“ УСТАЈЕ ПРОТИВ 30 ГОДИНА НЕОЛИБЕРАЛНЕ И НЕОКОНЗЕРВАТИВНЕ СТРАХОВЛАДЕ Нису само Русија и Немачка, Чиле или Ирак прошли „шок терапију“ неолиберализма. Осетили су је на својој кожи и народи Запада. Ако је пре Тачерке разлика у плати између шефа концерна и обичног радника износила 10:1, после њене владавине тај однос је већ био 100:1. У Америци је тај однос пре Реганове владавине био 30:1, а 2000-те године – готово 500:1 Укупан иметак 358 најбогатијих људи на свету (само према званичним подацима, који су, разуме се, далеко од стварног стања ствари) изједначио се са укупним приходима најсиромашнијег дела становништва планете (2,3 милијарде људи). Па, зар онда треба да нас чуди мржња према тој шачици крвопија с обе стране Атлантика? Пише: Владимир МОЖЕГОВ         САДАШЊИ председнички извори у САД донеће, вероватно, још много тога занимљивог. Али, једно је већ јасно: успех свих несистемских кандидата – Доналда Трампа, Бернија Сандерса, Теда Круза – говори да обична Америка ускраћује поверење естаблишменту, сопственој власти.         Мада, то и није превелико изненађење.         Брз и убедљив успех „Покрета Чајанка“ (Tea Party movement), који се појавио 2009. године; покрет „Окупирај Вол Стрит“ (Occupy Wall Street) 2011… Све су то били наговештаји „бунта против елита“, чија је нова манифестација изборна Трампова кампања која је невероватна по узбурканости страсти.         Међутим, који су узроци тог бунта? Шта се то догађало у Америци свих ових година, да тако разљути најшире слојеве становништва, почевши од средње класе (Tea Party movement), па до бунтовних хипија (Occupy Wall Street), Сандерсових социјалиста и Трампових националиста?         Политички живот савремене Америке одређују два основна интелектуална правца: неолиберализам и неоконзервативизам. О последњем је већ довољно писано, стога хајде да видимо шта је то данас америчка неолиберална парадигма.         Термин „неолиберализам“ први пут се чуо током сусрета либералних интелектуалаца организованог у Паризу у августу 1938. године, који је окупио европске економисте – противнике свих облика мешања државе у економски живот.         Тај сусрет је назван „Колоквијум Волтера Липмана“. Његови учесници су себи поставили амбициозан задатак- да заштите либералну слободу од социјализма, стаљинизма, фашизма и осталих облика државне принуде и колективизма.         Волтер Липман је занимљива личност. У Америци га називају „оцем савремене журналистике“, у Русији је познат као један од аутора термина „јавно мњење“ (истоимена књига из 1922.) и „хладни рат“ (истоимена књига из 1947.). За разумевање почетака и даље судбине неолиберализма то је важно име.         Међутим, нису само Русија и Немачка, Чиле или Ирак прошли „шок терапију“ неолиберализма. У мањој или већој мери на својој кожи су је осетили сви народи света, укључујући и оне који насељавају земље Запада.         У последњих 30 година, западни свет се променио до непрепознатљивости и наставља да се мења.         Уништавање синдиката, укидање социјалних програма, приватизација свих грана привреде, ослобађање банкарског капитала од државне контроле, незаустављиви раст инфлације, и на крају – невероватно богаћење финансијске елите…         Ако је пре Тачерке разлика у плати између шефа концерна и обичног радника износила 10:1, после њене владавине тај однос је већ био 100:1. У Америци је тај однос пре Реганове владавине био 30:1, а 2000-те године – готово 500:1.         Крајем ХХ века резултати неолибералних реформи по целом свету били су више него импресивни.         Укупан иметак 358 најбогатијих људи на свету (само према званичним подацима, који су, разуме се, далеко од стварног стања ствари) изједначио се са укупним приходима најсиромашнијег дела становништва планете (2,3 милијарде људи). Па, зар онда треба да нас чуди мржња према тој шачици крвопија с обе стране Атлантика?         Феноменални успех Сандерсових социјалиста (чија се изборна кампања води практично од донација обичног народа) и Трампових националиста-изолациониста (који финансира сам себе) – такав је одговор традиционалне Америке на неолиберално-неоконзервативну револуцију у последњих 30 година.         Схватајући, наравно, да је њихова борба на политичком пољу које контролише та финансијска банда, практично безнадежна, преостаје нам само да им пожелимо победу. извор: http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/ko-je-tako-razljutio-amerikance-da-tramp-moze-postati-predsednik-sad