Захарченко: “Руско пролеће” – глобална алтернатива постојећем светском поретку

Шеф Доњецке Народне Републике Александар Захарченко, током недавно одржане конференције за штампу у граду Доњецку је одговарао на питања новинара републиканских издања. Александре Владимировичу, шта Ви подразумевате под појмом “Руског пролећа”? За мене је то пре свега почетак процеса препорода Русије у својству светског лидера и глобалне алтернативе садашњем светском поретку. У самом називу “Руског пролећа” заложена је порука о препороду. У пролеће цвета дрвеће, природа се препорађа после зимског сна. Тако и Русија – препорађа се као јака и поносна држава. Сећам се догађаја од пре двадесет година. Када смо заједно са пријатељима ишли у бој – ми смо ишли у бој за Русију. Ми је нисмо сматрали некаквом туђом државом. За нас је Русија – Завичај. Као што је то једном рекао један од јунака панфиловаца: “Велика је Русија, а нема се где одступати – иза је Москва”. Такво осећање смо и ми имали. И то осећање остаје до дан данас. За нас је љубав према Русији – свето осећање. И то што се данас Русија препорађа, мени је то као грађанину, као мушкарцу, веома радосно видети. Ја се поносим што сам био непосредни учесник тог процеса и по мери својих могућности помогао државу коју волим, да буде јача, да буде боља. Русија је неколико пута предлагала свету ново светско уређење. И “Руско пролеће” – представља један од модела таквог светског устројства. То је други светски поредак. Шта жели да нам предложи Запад? Он хоће да нам предложи сивило, диктатуру потрошачких идеја, када су сви исти и када је са свима једнако лако управљати. Русија је другачија – она предлаже разноврсност. Када сваки народ који се налази у оквирима Руске цивилизације има право да живи по својим законима, да поштује своје традиције и истовремено се налази у целовитој, јединственој држави. Русија предлаже вредности које смо ми усисали са мајчиним млеком. То су традиционалне породичне вредности и противтежа западној распуштености и такозваној толерантности. То је могућност да се поштују своји обичаји, да се разговара на оном језику на ком желимо да разговарамо, да се исповеда она религија коју су исповедали наше деде и прадеде. То јест, то је маса могућности за сваког грађанина и истовремено све то у оквирима јединствене јаке државе. Прошле су скоро две године како на светској карти постоји Доњецка Народна Република. И за све то време ми смо успели да формулишемо концепцију државне изградње и да почнемо њену поетапну реализацију. Та концепција је веома проста и схватљива: основа нашег државног уређења – јесте народна власт, а наша идеологија – то је Слобода, Праведност, Савест, Равноправност. Слобода – то је камен темељац вредности људске, питање суверености и суверенитета. Међутим, слобода не значи и сведозвољеност. Тај појам код нас је нераскидиво повезан са појмом Поретка. Праведност – то је главна карактеристика тог друштва које ми желимо да изградимо. Праведност друштва заснована је на оним вредностима које леже у темељима хиљадугодишње историје руске државности: солидарност, узајамна помоћ, учешће у судбини ближњег и друштва у целини. Савест – то је осећање без кога ни један човек не може да живи. Савест – то је мерило које дефинише да ли добро или лоше поступамо, то је осећање које се преноси са колена на колено. И на крају, Равноправност. У нашој Републици сваки човек је једнак. Равноправност – то је осећање које морамо осетити у себи и у нашим младим покољењима. Ако сложимо ова четири оснивачка појма наше идеологије, онда ћемо видети скраћеницу – СССР. То је држава коју смо ми на жалост изгубили, али у нашој моћи је да успоставимо у Републици вредности које су постојале у тој земљи. Александре Владимировичу, у медијима се активно разматра историја о томе да се Петру Порошенку свидео “План Медведчука” по коме одређени рејони ДНР и ЛНР треба да предводе нова лица, једнако прихватљива и за Кијев и за Москву. Наводе се имена Рината Ахметова за Доњецк и Јурија Бојка за Луганск. У администрацији украјинског председника такође се разматра питање о спровођењу референдума поводом аутономије “”територије Донбаса која није под контролом Кијева”. Како Ви коментаришете ту информацију? Може се рећи да се та идеја са “Планом Медведчука” не уклапа у формат Минских споразума. Бар због тога што у Комплексу мера нема ни речи о централној власти у нашим Републикама – говори се само о локалним изборима. Међутим, уколико ипак говоримо о, у суштини, независно од Минског процеса, тада бих ја истакао два момента. Прво. Ми смо не једном говорили о томе да су управо у Доњецку реализоване маште са којима су људи изашли на Мајдан у Кијеву пре него што се тамо почео реализовати план оружаног државног преврата. И једна таква машта било је отказивање диктата у економском и политичком животу. Тако, ако је у Украјини после Мајдана олигархијски строј не само сачувао него и ојачао, онда он код нас не подлеже повратку и демонтирању. Зато је бесперспективан предлог да нам олигарх буде начелник. Ми нисмо против бизнисмена. Пре ће бити обрнуто – нека раде у Републици и плаћају порезе. Но, ако је бизнис прирастао уз власт, а управо о томе и говоре украјински медији – то је тај класични пример из уџбеника о олигархијском уређењу. Што се тиче лидера “Опозиционог” блока Јурија Бојка, то сам ја већ говорио да је “Опозициони блок” за нас у истој тој мери крив за геноцид који се врши на Донбасу од стране кијевског бандеровског режима, као и друге украјинске политичке партије, типа “Свободе” или “Десног сектора”. Својим учешћем у раду парламента “Опозициони блок” је дао легитимитет каратељној операцији на Донбасу. Због тога за ту партију “улазница” за учешће на локалним изборима на Донбасу ће бити јавно покајање пред нашим становницима и осуда злочина кијевског режима. Без тога им не препоручујем да иду у Доњецк и Луганск. Људи на Донбасу имају добро памћење. Друго. Хоћу да истакнем у основама државног уређења ДНР лежи кристално јасна демократска процедура: референдум и свеопшти, директни и равноправни избори за шефа Републике и Народног Савета. У том смислу ми смо далеко одмакли по путу слободе и демократије и апсолутно је несхватљиво зашто треба чинити корак назад и враћати се постављању шефа државе и изборима посланика Народног Савета. Наш народ неће ићи на такав корак и ја сам уверен, у крајњем случају, да ћемо ми за то наћи резумевање у демократској Европи и демократским САД. Ја сам већ имао прилике да говорим о томе да се питање о централној власти у нашим Републикама налази у оквирима Минских споразума. И то питање се мора разматрати одвојено. Највероватније после тога кад Украјина испуни своје обавезе из Комплекса мера. Но, једно је већ сада јасно. Ми нећемо одустати од својих достигнућа, у том смислу и од политичких и грађанских и зато ће се питање власти решавати демократски, то јест, путем избора. Народ Донбаса ће сам решавати своју судбину и сам ће изабрати себи власт. Сваки покушај наметања тог избора из Кијева, Берлина или Вашингтона наићи ће на такво супротстављање које неће моћи зауставити чак ни они лидери које је народ Донбаса изабрао после референдума. Желим још једном да позовем све учеснике процеса нашег регулисања сукоба са Кијевом, да престану да праве изглед да је Украјина иста каква је била пре преврата на Мајдану. Ако праве изглед да на Донбасу није било референдума и избора, да није било рата са огромном количином жртава, онда ће сви покушаји да се крене на регулисање бити унапред осуђени на неуспех. Због тога се све идеје из “Плана Медведчука” могу свиђати или не свиђати Порошенку, но они немају никакве везе са Донбасом и оним процесима који код нас протичу. Порошенко, Медведчук, Ахметов и Бојко могу говорити о томе уз чашицу чаја, но то ће остати само обични разговор. Кијев непрекидно користи различите информативне упаде да би одвукао пажњу од суштине проблема. Можемо чак рећи да ти упади представљају још један инструмент у одуговлачењу Минског процеса. Но, ја ћу одговорити суштински. Не Порошенку, него Украјинцима. Све је једноставно – воз је прошао. Са идејом таквог референдума требало је изаћи чак не после, него УМЕСТО Мајдана. Тада, пре првих жртава на Донбасу, пре “Одеског Хатина”, пре пуцања на демонстранте у Мариупољу, могло се говорити о референдуму, о аутономији Донбаса. Но тада, у јеку бандеровског Мајдана, Кијев је изабрао други пут – насиља и геноцида. И сада је прошао воз. Украјинци су направили избор подржавши Мајдан и државни преврат и не противећи им се. После преврата у Кијеву Донбас је такође направио свој избор. Украјинци су изабрали председника и парламент, који су организовали геноцид на Донбасу. Дончани су одржали референдум о независности и изабрали су своје главаре и парламенте. То је реалност са којом морају да се суоче сви који су увучени у регулисање нашег сукоба са Кијевом. Уопште, све до тада, док се сви – Кијев, ЕУ, САД – буду претварали да је Украјина иста онаква каква је била пре Мајдана и пре преврата, рат ће се продужавати. До тада док се сви буду претварали да је Крим украјински, да на Донбасу није било рефрендума и избора, да није било рата, ми нећемо моћи изаћи на политичко регулисање. Једини излаз је – полазити од тог стања ствари које је настало у овом тренутку. Не може се направити изглед да се ништа није десило – крв, погибија најближих и блиских, деце и стараца. И последње. После тих злочина које је Украјина починила на Донбасу, Украјинци више немају апсолутно никаквог моралног права одлучивати овде о било чему. Нека решавају своје проблеме. У Врховној Ради је зарегистрован законски пројекат о стварању у рејонима које не контролишу државне власти Украјине, међуобласне територијалне асоцијације “Донбас”. Претпоставља се да ће МТА “Донбас” као неодвојиви део територије Украјине имати статус међуобласног удружења са самосталним системом државне управе. Посланици Врховне Раде могу предлагати свакакве законске пројекте. У стварности они уопште не одговарају стварности. Једина алтернатива решавању оружаног сукоба – јесу Мински споразуми. Ја понављам – такви законски пројекти показују немоћ кијевских власти и покушај да се одвуче пажња јавности од истинских одлука и законских пројеката који се морају доносити. То је још један покушај Кијева да обмане светску јавност. А “Опозиционом блоку” ја предлажем да се покаје и осуди кијевски режим. Решавати судбину Донбаса могу само његови становници, а никако посланици Украјине. Порошенко је потписао Указ у коме се у једној од тачака дозвољава размештање војске НАТО пакта на територији Украјине, у том смислу и “на територији привремено окупираној од стране руске војске”. Како се ВИ односите према томе? Још једна громогласна изјава Порошенка показује да је он апсолутно неозбиљан као руководилац земље. Човек који се разбацује таквим изјавама морао би бити свестан ситуације у држави. У овом тренутку у току је рат. Ма како то они звали: АТО, контраоперација и тако даље. То је рат. Притом се тај рат не одвија у корист украјинских војника. Они не могу да се са нама обрачунају самостално па зато пробају, као минимум бар на речима, да себи  привуку пажњу НАТО пакта. Међутим, чак и громогласна изјава о позивању војске НАТО – представља грубо кршење читавог низа споразума. Украјине је неблоковска земља. Притом, у Минским споразумима је јасно прописана тачка о изласку свих иностраних оружаних формација. Покушај да се та војска уведе на нашу територију биће оцењена као директна агресија, потпуна пропаст Минска и почетак свеобухватних ратних дејстава. Реакција наше армије ће бити одговарајућа. Овде војни контигент НАТО пакта неће стајати. Александре Владимировичу, окарактеришите ситуацију која је створена на линији додира, количини гранатирања територије Републике од стране украјинских снага која непрекидно расте. Нека се не љуте на мене представници ОЕБСА, али у том заоштравању видим њихову кривицу. Украјинска армија заузима насељене тачке у такозваној “сивој зони”. Ми смо упутили ноту ОЕБСУ. И шта је одговорио мистер Хуг? Да то не представља кршење Минских споразума, јер самог појма “сиве зоне” нема у документима. После таквог сигнала у украјинској војсци су помислили да они могу заузети сав простор који се налази између наших позиција које су фиксиране у Минску. Са чим је повезано такво понашање Војске Украјине. Њима је потребно трубити о победама по својим ТВ каналима. Ето, они су као освојили те и те тачке, где нас није било, и рапортовали Урајинцима да су  нас одбацили у ДНР. А ОЕБС је ћутао. Но, и апетити долазе, као што је познато, за време јела. У Кијеву мисле да ако је ОЕБС једном “прогутао” њихово померање у “сивој зони”, то ће онда и на даље кораке такође гледати кроз прсте. Зато сада они покушавају, како би се рекло, да “оседлају” трасу Доњецк-Горловка у рејону Јасиновате. То јест, они хоће да добију могућност да гађају пут директним хицима. Зашто? А због чега они гађају од почетка сукоба мирни саобраћај – аутобусе, приватне аутомобиле, тролејбусе итд. То је “нормалан” метод терорисања становништва. Шта радити? Као прво, не наседати на провокације. Код наше деце на фронту нерви уопште нису жељезни него као од конопца. Замислите нешто тако – целу годину не одговарати на провокације? А украјинска војска се не ограничава говорењем гадости преко звучника. Провокације у овом случају су гранатирања која доводе до рањавања и погибија како самих војника Републике, тако и мирних становника. То је веома тешко – не подлегати провокацијама. Но, ми смо показали да умемо трпети. До тренутка док не дође време. Сада је задатак – не дати да локалне провокације прерасту од стране украјинске војске  у свеопшту обнову борбених дејстава. Ми не желимо да људи гину. Но, ако ОЕБС, Берлин са Паризом и Вашингтон не зауставе своје јањичаре, онда ситуација може измаћи контроли. Ако агресора не зауставе отпозади, ухвативши га за реп, мораће се то радити спреда – ударом у чело. Тако да бих се ја на месту ОЕБСА и других такозваних “посредника” позабавио Кијевом и тамошњим делатницима. Ми са своје стране нећемо дозволити украјинској војсци да се уклини у наше позиције и поготово нећемо им дозволити да ставе под контролу пут Доњецк – Горловка. Зато што знамо да ће пре или касније то довести до директног гранатирања мирног саобраћаја. Ви видите како Порошенко упућује још једну партију војне технике и судећи по калибрима, она никако не би смела да се налази тамо куда је он упућује. Но, сада је основни задатака Кијева да покуша да реши проблем насилним путем. Другог излаза они немају. Сва њихова дејства једнозначно показују да Кијев тај проблем жели да реши војним сукобом. Ми ћемо адекватно одговорити на све претње од стране Украјине. Проблем је у томе што Порошенко покушава да провокацијама сруши Минске споразуме и оптужи за то Републику. Прво украјинска војска гађа нашу територију, потом украјински медији вриште да и сами себе гађамо. Све се то чини како би украјинске власти могле добити још мало новчаних средстава, кредита и тако даље. За Порошенка је ратни сукоб на Донбасу – једина могућност да продужи уцењивање лидера Европе и светске јавности: за Француску и Немачку обнова ратних дејстава на Донбасу представља политички пораз тих земаља. И Порошенко се користи таквом уценом ради измољавања новца. Чињеница је да је рушење Минских споразума угодно само Порошенку. За њега је то решење политичких питања који у овом тренутку стоје у веома оштром виду. Ми сви видимо како из блока Петра Порошенка одлазе посланици – то говори о томе да су кијевски полсаници који више-мање схватају шта се догађа у Украјини, не желе да остану на броду који тоне, како у будућности не би њих оптужили за ратне злочине против народа. То је агонија Порошенка. Са сваким даном претња обнове борбених дејстава се увећава због жеље Порошенка да сукоб реши насилним путем. Ми делујемо у складу са тачкама Минских споразума а у њима нема ни помена о размештању наоружања полицијских снага које треба да помогну у решавању оружаног сукоба на Донбасу. Од стране Украјине жеља Порошенка је – одбацивање Минских споразума. То су показатељи слабости украјинских власти и њихова немогућност да реше ситуацију политичким путем. Министар иностраних послова Немачке инсистира на спровођењу избора средином године. Притом, ратна дејства на линији додира се заоштравају. Да ли ће избори бити одржани при било каквим условима? Ми смо за то спремни и полазећи од ситуације која је настала на фронту, решаваћемо да ли ће се избори уопште одржавати. Но чак и ако буде све у реду по питању ратних околности, Кијев је дужан да учини одређене кораке. Избори не зависе само од поштовања режима прекида ватре. Потребно је и доношење новог Устава Украјине. Подвлачим, управо новог Устава, као што је то написано у Минским споразумима. И најважније – све мора бити усаглашено са нама. Ако сви ти процеси прођу, избори морају да се одрже. Ако тога нема, онда и само спровођење избора остаје под великим знаком питања. Притом смо ми инсистирали и инсистирамо да избори протекну по стандардима ОЕБСА. Тај стандард нас задовољава и Еропу, и целокупну светску заједницу. И апсолутно нам одговара појам “демократских избора”. А да се код нас спроведу избори по законодавству Украјине, то није реално. И ја сам категорички против тога. Материјал специјално за ФСК припремио Игор Коровјаковски