Александар Кравченко Рускојезички Интернет је пренеражен: Бугарска је на дан свог ослобођења од Турске позвала… Ердогана, председника Турске. А Русију није позвала. Зашто? Са тим питањем дописник Федералне новинске агенције обратио се Александру Кравченку, руководиоцу пројекта СРПСКА.Ру „Наравно, чудно изгледа што су Бугари, канда, заборавили оне небројене невоље које им је током 600 година доносио турски јарам – сложио се стручњак. – Турска је из балканских и кавкаских народа исисавала све што је могла – претварала те народе у робове и трговала њима, исламизовала их, спроводила над њима културни и етнички геноцид, култивисала потпуну неписменост становништва. После устанка Бугара крајем 19. века Турци су започели страшан покољ, који је и постао разлог мешања Русије. Русија је, објавивши рат Турској 1877. године, спречила Турке да над Бугарима спроведу геноцид истих размера као онај који су Турци приредили Јерменима 1915. године. Бугари све то памте. Али, код њих постоји друга национална особеност, и мора се рећи да у приватним разговорима многи бугарски интелектуалци то поштено признају. Бугари су под ударима судбине изгубили ширину словенске душе. Нису они криви, то је последица њихове тешке историје, историје сталног стреса, понижења и насиља, у којима су Бугари морали да се некако сналазе и траже покровитеље како би опстали“. Бугари и даље мрзе Турке, али у условима садашње политичке и економске стварности морају да их позивају. Међутим, постоје ствари којима се не сме трговати: сећање на претке и њихова проливена крв. Ма какви разлози подстицали Бугаре на издају тих светих појмова, они чине страшну – и можда последњу грешку у својој историји. Ништа лично – просто бизнис „Још током 1990-их година сва бугарска трговина доспела је под утицај Турака. Софијска Централна робна кућа, иста као у Москви, још у совјетско доба је продата Турцима. Турски капитал сада је главни у Бугарској“ – каже Кравченко. Чуђење руског Интернета изазвано је илузијом како су Бугари наводно захвални Русији, објашњава Кравченко. Бугари заправо не осећају никакву захвалност према Русима и нису џабе ратовали против Русије у оба светска рата. По мишљењу већине Бугара, Русија је, ослобађајући Бугарску 1877-1878. године, била вођена својим себичним интересима и планирала да је припоји. Премда сви знају да је Тодор Живков двапут тражио улазак у СССР, у доба Хрушчова и Брежњева, али је то одбијено. Ту незгодну чињеницу Бугари се труде да не примећују, како не би осећали кривицу. Друштвена свест Бугара налази се у стању шизофреније – с једне стране, стално одржавају акције сећања и туге у формату „нећемо заборавити – нећемо опростити“, као што чине Јермени, а с друге – бугарска привреда је у турским рукама, бугарска војска је ликвидирана, небо Бугарске штити турски ПВО и ратно ваздухопловство. Бугари су одбили да учествују у Јужном току под утицајем Запада, али за то окривљују, наравно, Русију која је наводно претња читавом цивилизованом свету. Позивање Турске на дан своје независности представља чин политичке смрти Бугарске Бугарска је у потпуности изгубила националну независност, убеђен је Кравченко. „Бугарска умире. Сада се преко њене територије устремила бујица миграната, носећи разарања и хаос. Бугари су на македонској граници поставили безбедносне снаге, али граница Бугарске је огромна и не могу да је контролишу. Сада је земља пренеражена навалом миграната и избеглица, то је локална апокалипса“. Према томе, чудно понашање Бугарске има просто објашњење: њено фактичко самопонижење представља последицу унутрашњег распада земље, губитка националне самобитности и независности. „Током 1990-их година, када је после распада СССР-а започела прерасподела сфера утицаја у Европи, Бугари су тражили нову тачку ослонца – подсећа Кравченко. – Постсовјетска источна Европа подељена је и Балкан је предат Турској на управу. Данас чак и у традиционално антитурској Србији турски капитал стиче све већи утицај. Турци на тај начин теже да обнове своју Отоманску империју, користећи механизме такозване ‘меке силе’. Данас је Бугарска фактички постала провинција Турске, са свим политичким последицама које из тога следе – закључује стручњак. – Русији преостаје само да ту чињеницу узима у обзир као датост. А житељима Русије не вреди да се љуте на Бугаре. Нема смисла било шта тражити од несрећног народа малене земље која нама наочиглед умире. Остаци независности Бугарске растварају се у хаосу прекрајања Блиског Истока приређеног од стране САД“. Василиј Ансимов Посрбила Сава Росић http://facebookreporter.org/2016/03/05/%D0%BA%D1%80%D0%B0%D0%B2%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0/
