Михаило Меденица Драги Александре, имењаче, јер Михаило у преводу значи: „Онај који би волео да се зове Александар, али, авај, ретроградни кум” … Елем, пишем ти и ја желећи да ти кажем- одлазим! Далеко одавде, мислим од Београда, чак у Ниш, у тазбину, за зимски распуст, и не враћам се бар до половине фебруара! Не жалим се ни на шта, рекох само да ти јавим јер знам колико те заболе за отворена писма овог типа! Мислим, заболе те у души, јер знам да заиста чиниш све да Србија постане држава у којој ће свако моћи да живи од свог рада, и зато не разумем ове што одлазе „трбухом за крухом“, јер круха, вала, у изобиљу, ено пензионере не можеш ни сузавцем да истераш из контејнера, ко да су домаћини славе, то се навадило и осилило на три оброка … Тамо негде ће им, мисле, бити боље, а заборављају да си и ти као дечарац тежачио у једној лондонској гвожђари, жуљао те исцелитељске руке, имао сјајну каријеру као оштрач ексера али си одлучио да се вратиш родној груди и овде тупиш! Хтедох рећи- тупиш и затупљујеш Србију брусећи је као дијамант који ће поносито стајати нак врху круне цара без царевине али с камаром дворских луда, поносно корачајући у обећано сутра за две године, јер толико гладнима треба да ситним корацима стигну твоје пророчке стопе, у које би се могло слити језеро суза. Суза радосница, дабоме, јер у растројству дође човеку понекад да бризне у плач смејући се, ал то растројство није симптом лудила већ борбе човека да призна себи оно што су ти одавно признао нама: „Непријатно је колико нам добро иде“! И иде нам, заоста, у пи.ду материну, али има ли ичега природнијег и исконскијег од тога, јер одатле смо сви поникли али је кочничарима реформи и дежурним критизерима тешко да то признају, тврдећи да су сви до једног дошли на свет „царским резом“ и да с том материном немају никакве везе… Дакле, чиниш све да нас вратиш суштини; 28 сати дневно радиш да стотине хиљада њих не би морало ни сат, ленствујући по бироима за незапослене и млатећи некаквим дипломама ко оном работом по коприви; уложила је ова власт у нервно растројство Србије као капиталну ивестицију а нико ни хвала да каже, већ половина нације разговара сама са собом, половина ни са ким, а она трећа (и то је ваш успех што имамо чак три половине) наврла да бежи одавде! Изволите, срећан пут, сви у ваздуплохове па правац тамо где никоме није непријатно колико му добро иде, а запитаћете се какви су то људи којима ништа није непријатно и схватити болну истину: без образа, срама, стида, брига, глади, неплаћених рачуна, доспелих кредита, закрпљених гаћа и осталих трица! Толико од мене, добри мој Александре, ако затребам- у Нишу сам! Зам да те заболе, али чувај душу, треба Србији то богаство да остане шта за нама кад остало разбагателишемо Арапима и осталим хаику инвеститорима! Алекова душа је срце Србије и најскупља српска реч, остало је распродато, а чега нема без тога се може… (Два у један) http://www.nspm.rs/hronika/mihailo-medenica-otvoreno-pismo-vucicu-radis-28-sati-dnevno-da-stotine-hiljada-njih-ne-bi-moralo-ni-sat.html
