Лажна Украјина

Победник  – Мајдан – од Европе чека признање за своју изузетност која се изражава у бескрају преференција како украјинским олигарсима, који су чврсто срасли уз власт, тако и хордама високих чиновника и посланика, чији главни извор прихода већ десетак година представљају државни буџет и западни кредити „за реформе“. Две године после Мајдана који је прогласио избављење државе од корупције и свевлашћа олигарха, Украјина се није ослободила ни од чега. А Европа, рекло би се, још увек није схватила са чиме се она сударила у облику Мајдана – победника.  Баш као што ни пре две године није схватала, док је подржавала Мајдан, сматрајући да се преко њега изражава   воља Украјинаца да буду са Европом. Мајдан је и назван Евромајдан како би се Европа убедила колико су његове мисли чисте у односу на Европу. А шта је Европа видела? Десетине хиљада младића и девојака са заставама ЕУ који су се хладних зимских дана и ноћи на улицама Кијева, гинући од метака „непознатих снајпериста“, спремајући се да голим рукама одбију напад полицајаца који су штитили омражену власт диктатора Јануковича, борили за своју „машту о Европи“. Европљани нису примећивали да су у Евромајдан увучене и агресивне скупине – нацистичке организације, фудбалски ултраши, криминалци који су били спремни да се ругају становништву које мисли другачије од њих и да убијају и полицајаце. Пре две године организатори Евромајдана су прогласили америчку глумицу Chloë Grace Moretz  (у улози  Carrie у истоименој екранизацији романа Стивена Кинга),  за „кијевску студенткињу“. Премијера филма је одржана у Украјини 28.новембра 2013.године, два дане пре ноћи када је тајно специјално одељење „Беркут“добило наређење да растури Мајдан. Врло брзо се разјаснило да није постојала никаква студенткиња коју су полицајци жестоко  изударали. Зато су почели да се појављују детаљи „растеривања“: многи демонстранти су били дошљаци нимало студентских година, а „мирни студенти“ су имали код себе ланце, тољаге и боце са запаљивом смесом. Али је Евромајдану, очигледно, хитно требала „пребијена студенткиња“. Узнемирени људи са портретима окрвављене девојке су прекрили централни кијевски трг и улице које су излазиле на тај трг, чак и не помишљајући да у рукама држе плакате за филм Carrie, а да је глумици са пробијеном главом једноставно била доцртана на образима украјинска застава. Једноставно, скоро нико није чуо гласове новинара који су открили превару. Они су  тонули  у бури пљеска Евромајдану. Европи се допадало да вара саму себе. Прича са лажном „пребијеном студенткињом“ није прошла. Та прича је кључ за Мајдан, то је његов симбол. Од првих дана протеста организатори Мајдана су лагали, подносећи лажне доказе као чињенице. Они  и сада лажу, али не на улицама. Лажу украјинске грађане. Лажу Европљане. Лажу штампу. Префикс „Евро“ уз реч „мајдан“ је исто таква лаж као што је то „пребијена студенткиња“. * * * Петар Порошенко, кога је на власт довео Евромајдан,  обећао је бирачима да ће своју кондиторску империју Roshen са њеним фабрикама у Украјини, Русији, Литванији и Мађарској, процењену на 3 милијарде долара, продати. Он је обећао да ће то да учини пре председничких избора. Обећао је и у време председничких избора. Обећао је и када је већ био председник. Али – није је продао. Најзад, почетком 2016.године је објавио да је компанија  Roshen,  која је власништво председника Украјине са 99%, као, предата на управљање неком неименованом „независном трусту“  који је основан по моделу „слепог труста“. За управника тог труста председник је именовао неку „страну респектовану банку“ која је по уговору још пре четири године добила право да прода кондиторску компанију Roshen. Јасно је једно: Порошенко наставља да све вуче за нос. Продаја Roshen- а припада истој опери, из које је и „пребијена студенткиња“ . Лаж. Измишљотина. Међутим, само у 2014.години добит само једне Roshen фабрике из Кијева је порасла, ако се упореди са 2013.годином,  8,9 пута. Највећи конкуренти Roshen-а  – компаније АВК и „Конти“ чије су фабрике остале у Донбасу су у великој мери смањиле  своју присутност на украјинском тржишту  кондиторских производа. За руске произвођаче је то тржиште затворено, европске бомбоне и кекс се продају по ценама које су недоступне многим становницима Украјине који све чешће морају да бирају између кекса и хлеба, између бомбоне и таблете. За кондиторску империју Порошенко рат је постао кокошка која носи златна јаја. Без обзира на „рат с Русијом“ о коме украјински  председник не престаје да подсећа Европу, фабрике  Roshen у руском Липецку  су и 2014, и 2015.године наставиле да производе слаткише.  Данас се зна да је компанијa Roshen понудила руске активе на продају, проценивши их на 200 милиона долара. Али ни са Липецком није баш тако једноставно – фабрике се не продају јер су „сви прави купци отишли у илегалу“, како то тврди генерални директор Roshen-а  Вјачеслав Москаљевски. А најнеобичније је то, да Поршенко своје бомбоне испоручује и Криму. Из Русије. „Да, тамо има бомбона, липецких. Украјинске фабрике тамо не испоручују ништа“ –  каже генерални директор Roshen-а. Мајдан хистерише по штампи уколико се одједном открије да  нека европска компанија прави бизнис на Кримском полуострву, а истовремено Порошенкове липецке фабрике испоручују бомбоне Криму. „Слепи труст“  коме Порошенко, ко бајаги, предаје  на управљање активе и ставља у задатак да се четири године бави продајом Roshen-а, нимало не омета компанију да настави да користи ратну ситуацију која конкурентима прави тешкоће које не могу да превазиђу. А још – бомбоне и кекс Roshen-а се у стотинама тона отпремају на „источни фронт“ – да се подржи борбени дух учесника такозване антитерористичке операције у Донбасу, коју сви у Украјини, више се покривајући смоквиним листом „АТО“, зову „рат“. * * * И „АТО“ је иста измишљотина као што је „пребијена студенткиња“. Терористи“ – то су хиљаде убијених  мирних становника на истоку Украјине. Дијана Попкова из града Харцизка још није напунила шест година. Њени родитељи, старија сестра и баба и деда су 2014.годне, летом, погинули пред очима девојчице: аутомобил који је породицу возио нашао се на нишану украјинске артиљерије. Ауто је стао и у њега су одмах запуцали. Отац девојчице је само хтео да помогне рањеном украјинском војнику који се игром случаја нашао на „непријатељској“ територији и молио за помоћ. Преживело је двоје – војник и девојчица која је јако крварила, рањена у руку. Сутрадан, кад је Дијани постало сасвим лоше, украјински војничина се предао добровољцима Доњецке Народне Републике, штитећи се рањеном девојчицом. Војник се звао Иван… Пошто се чује ова страшна прича зар има некога ко ће рећи да у Украјини нема грађанског рата? Или да су мала Дијана, њена сестра, њени мама и тата, и деда и баба – терористи које су снаге „АТО“ морале да убију? Европљани и даље морају да слушају превише лажи о рату у Донбасу. „Њихова деца ће седети по подрумима…“ говорио је председник Порошенко о деци Донбаса, док су истовремено у школе и вртиће, болнице и стамбене четврти улетали украјински пројектили. И Украјинцима, и Европљанима се безбожно лагало о томе, да „терористи сами себе гађају“. „Сами  себе“ – и то је измишљотина. Као и „пребијена студенткиња“, свима већ добро позната. И Одесити су 2.маја 2014. „сами себе спалили“. А они који нису могли да „сами себе спале“ – њих су мецима убијали и „оверавали“ на земљи они исти млади људи са Мајдана којима је Европа пљескала из све снаге. * * * Журнал „ELLE“  се дивио Вити Заверуха,  крхкој плавуши у маскирној одећи, која се на источном фронту борила за украјински пут у  Европу. И та је плавуша потпуно иста превара као „пребијена студенткиња“. А девојка је испала чудовиште. Фашиста. Нациста. На фронту је лила сузе зато што је не воде сваки пут да „убија сепаратисте“. Из забаве је пуцала из РПГ по мирним становницима сеоцета Широкино код Доњецка, захтевајући да се њени „подвизи“ снимају камером. Сада плавуша у истражном затвору чека суђење – осумњичена је за убиства полицајаца. Чак и иза решетака она штампи јавља да је за „ озакоњење убиства ђубради“. Мајдан је стварно сматрао да је убиство полицајца – подвиг, а не злочин. „Ја пропагирам нацизам, терор, геноцид. Али без обзира на то – ја нисам лош човек. Оправдање: „рат ради мира“ – пише та девојка коју је журнал „Ел“ изабрао за модел на својој страници социјалних мрежа. Журнал, пошто је добио доказе за оно  што млада Украјинка исповеда – идеологију фашизма, извинио се читаоцима за своју публикацију. Али само то – извинио се, и ништа више. И тако ни читаоци „Ел“ нису сазнали истину. Чак ни за себе нису открили другу страну медаље, наличје украјинске „револуције поноса“ која је прешла  у рат Мајдана са оним делом народа који се није слагао са паролама Мајдана и који је одбацивао насиље коме је био подвргнут. * * * „Пребијена студенткиња“ – то је и борба с корупцијом која је громогласно проглашавана на Евромајдану. Ни ту се за две године ништа није променило. Ако председник земље налази гомилу оправдања да би се лично богатио, то је сваком функционеру сигнал да и он може исто то. У октобру 2014. Украјина је, уз аплаудирање Европе,  донела пакет „антикорупционих“ закона. Пред нама је 2016.година, а не мења се баш ништа. Борећи се за благонаклоност Европске уније и решавање питања безвизног режима, украјинска власт и даље Европљанима пуни уши обећањима која не испуњава. Обећава да ће увести електронско декларисање прихода и имовине званичних лица – и одмах то обећање пребацује на 2017.годину. Европа инсистира да последњи рок буде 1.април  2016.године, али украјински парламент шест пута заредом руши гласање које је требало да размотри  нацрт   закона  који укида  „одложено књижење“. Ни половина посланика није спремна да пред друштвом и медијима образлаже  трошкове. По питањима  сопствених прихода  и сопствене имовине  представници украјинске власти су увек испољавали завидну чврстину, не желећи никакву јавност и никакву друштвену контролу. * * * У Европи је још увек све у будућности , на трновитом путу схватања да Мајдан  који треба да има префикс „Евро“ још увек не поседује способност да се  договара. Шта год   Европа покуша  да се договори са Мајданом, он ће сваки пут да лаже и мува. Потписали сте Споразум о придруживању Европској унији – отворите тржишта за робе и услуге украјинских милијардера“! У супротном ће разочарење Европом да се промени у „евроразочарење“. Европљани – Мајдану  ћете увек бити дужни! Мајдан ће увек да тражи повод да ништа не изврши. За годину дана није испуњена ни једна тачка Минских споразума, укључујући ту и прекид ватре. Ни једна! Уместо тога украјинска страна  предлаже: да се Мински споразуми препишу под њиховим условима; да се промени редослед услова из Минских споразума, тако да они одговарају  украјинској страни; да се рашири формат „нормандијске четворке“ тако што ће се она претворити у „петорицу“ или чак „седморицу“ (плус САД, Велика Британија, Канада), јер усаглашеност позиција Немачке, Француске и Русије не задовољава украјинску страну; да се Мински споразуми допуне увођењем питања Крима; да се изврши општенационални референдум по питању промена у уставу, за које се залажу Мински споразуми. Односно – шта год хоћеш, само не договори који су већ постигнути. При том Порошенко прети да неће дозволити да се замрзне конфликт у Донбасу, украјинска војна лица изјављују да нису добили наређење да прекину ватру, а украјинска штампа  све више шири  питање испоруке леталног оружја Украјини како би се рат наставио. Кијев већ прети прстићем и Европи: ако Европа не прекине да подилази Кремљу у вези са инсистирањем да се Мински споразуми изврше, „евроразочарење“  ће натерати Мајдан да   тражи друге, згодније партнере за  украјински пројекат. Од Европе, као од краве-музаре, земља Евромајдана-победника очекује  „пакет од више милијарди – као подршку одбрамбеној снази“, као и испоруке војне технике и опреме, вежбе НАТО-а у централној Украјини, па чак и копнене војне операције – како би се гушила сепаратистичка расположења у Донбасу. Списак захтева Украјине Европи данас је отприлике овакав: Европа треба да укине визни режим за Украјинце, Европа треба да укине или у значајној мери да повећа квоте за украјинске произвођаче; Европа треба да се одрекне мирног регулисања конфликта у Донбасу и да укине извршење Минских споразума у постојећем облику, или да их препише онако, како то тражи Украјина; Европа треба да испоручује летално оружје Украјини и да указује другу војну помоћ; Европа је дужна да Украјини додели „пакет помоћи, „тежак“ више милијарди“ (не кредит!), при чему милијарди треба да буде много; Европа треба да блокира сваки пројекат испорука руских (не украјинских!) енергената у земље ЕУ, који забилазе  Украјину; Европа треба да врши економски и политички притисак на РФ (циљева за то је много – украјински апетити се простиру од Крима до Кубања, Орла, Таганрога и Вороњежа); Европа је дужна да ратује против Русије у интересу Украјине; Европа је дужна да Украјину „подупре“ за  европске  стандарде  живота; Европа је дужна да Украјину прими у ЕУ, да је штедро обдари из европских фондова и да јој да право гласа у европским структурама. Списак захтева супротне стране, како показује живот, Украјина неће испуњавати. Мајдан не сматра да је било коме обавезан. Напротив, Мајдан је сигуран да је Европа дужна да игра како он свира. Па, ето: оно, што се сада дешава у Пољској, Европљанима личи на дечју игру под условом да верују да је могуће да она, Европа, игра  како Украјина свира. Која у ствари уопште не свира, већ бије у ратне бубњеве.