За свега 24 сата видео поруку доц. др Андреја Фајгеља, а због које је ухапшен, погледало је више од 70.000 људи. Не знам шта су они који су га хапсили желели да постигну, али ако су хтели некога да застраше, нису успели. Чак напротив. Управо су показали како се стиже до неслућене популарности за свега 24 сата. Иначе, што се саме поруке тиче, она је ипак била испод нивоа на који нас је Андреј Фајгељ у својим чланцима и коментарима навикао. Не бих се ни могао сложити са свиме што је рекао. Очигледно, био је бесан. Као уосталом и већина грађана Србије. Јер, једно је примити у званичну посету генералног секретара НАТО и разговарати са њим. Нешто сасвим друго је дочекати га на аеродрому са хлебом и сољу. Исто као што је једно говорити отворено о нашим манама, а нешто сасвим друго пригрлити тезу о „неопходности промене свести“. Или позвати Тонија Блера за саветника. Отуда и све чешћи изливи беса, све гласнији протести и нервозне реакције. Е сада, нервоза није савезник у политици. Ово знам из личног искуства. Моје нервозне реакције од пре седам година (које је политичка јавност углавном прихватала са симпатијама), када су Албанци у Приштини проглашавали независност, а Србија тихо пристајала на процес „пузајућег прихватања нове реалности“, више су биле одраз немоћи и спознаје да нећемо бранити своје интересе, него нека претерана храброст (једино што ме теши јесте да је неко морао да говори и то што сам ја тада говорио; свако добије своју улогу, па чак и када нема режисера). Политика је маратон и некада је паметније пустити да ствари легну на своје место. Потребне су године, потребно је неколико изборних циклуса, али је често то једино решење. То што данас нема реакција јавности или бучних коментара о дочеку Столтенберга са хлебом и сољу, не значи да се јавност са тим гестом сагласила. Још мање значи да га је заборавила. Међутим, кључна ствар у целом овом случају није питање реакције Андреја Фајгеља, већ државних органа Републике Србије. Зашто је Фајгељ ухапшен? Против њега је поднета кривична пријава због „позивања на насилну промену устаног поретка“. Зато што је споменуо „устанак“ и на крају поруке закључио како решење за понижавања којима смо изложени „можемо пронаћи у уџбеницима историје“. Аман, заман! Сада ће неки експерт из државних структура ово да представи као позив на оружану побуну и оптужи Фајгеља како је једном видео поруком почео формирање паравојних формација!? Да ли људи који су писали оптужницу знају када се неко терети за овакво кривично дело? Да ли можда треба да се подсете ко је и како на Косову процесуиран по истоветним параграфима од времена Леке Ранковића до времена Радмила Богдановића. И како је то кривично дело било тешко доказати, чак и када су наше службе, у једнопартијској држави, располагале са обиљем информација. А сада се нашло за Фајгеља да је једним обраћањем јавности желео да сруши уставни поредак. На крају, ако је ово обраћање претња „уставном поретку“, зашто надлежни органи нису уопште реаговали када су се јавности обраћали неки други. Било је позива да се формира „Република Војводина“, да се призна „Република Косово“, Арон Чонка је недавно захтевао да „уколико 80.000 Срба из четири општине добију широку аутономију на Косову, онда исто такву аутономију треба да добију и Мађари у Војводини“, док је Рагми Мустафа претио формирањем Заједнице албанских општина. Када је о Албанцима у Прешеву реч, ономад су Едија Раму дочекали као „свог премијера“, што је лепо писало и на плакатима које су организовано лепили, а што је такође позив за „рушење уставног поретка“. По овим правилима, надлежни органи су морали да позову на разговор и премијера Александра Вучића када је 03.11. изјавио да не треба отварати питање уставности Бриселског споразума (реакција на одлуку Приштине како је ЗСО неуставна категорија), јер је „питање уставности опасна пандорина кутија“. Не може један закон да важи за Фајгеља, а да не важи за Мустафу или за Вучића. Закон се или примењује, или не примењује. Не постоји прва и друга категорија грађана. Лако је закључити да се у случају Андреја Фајгеља не ради о стриктном поштовању закона и функционисању правне државе. Ово је пре свега политички процес. Зато је неопходно не само да се оптужница против Андреја Фајгеља повуче, већ и да му се неко од надлежних јавно извини. Ако ни због чега другог, онда барем због његове породице. Андреј Фајгељ је отац четворо деце. Можда ће он свој „политички крст“ морати да носи и у наредним деценијама (ако има амбицију да се бави политиком), али његова деца не смеју да остану „уписана“ као потомци човека који је рушио „уставни поредак“ земље.
