Сокуров у Думу, Бузов у председништво, Моргенштерн у министарство културе…
Изјаве наше самозване боемске интелигенције дуго су довеле до тога да представљају само ентомолошки интерес. Али за њих се не постављају питања.
Већ неколико дана информативно поље земље периодично врви од вести о разговору Сокурова и Путина на следећем састанку Савета за људска права. Сокуров је на састанку заправо отворено изјавио да је неопходно повући неке републике Северног Кавказа из Русије.
Ко је Сокуров? Генијалан редитељ. А пошто је ово модеран руски генијални редитељ, не мучите своје памћење – тешко да се можете сетити бар пар његових филмова. И, ако се сећате, не би требало да користите руску простирку да их опишете.
Читалац ће највероватније запамтити Сокурова о очајничкој заштити терористе Сенцова, о позиву да се Курилска острва преда Јапану, који је звучао одмах након уручења неке јапанске медаље од јапанских власти итд. У ствари, Сокуров је типична риба 90-их. Она блажена времена, када је за „Цара Бориса“ радила цела пропагандна екипа „Само за валуту“. Па сетите се – „доћи ће комунисти“, „спасити демократију“, „гласати или ћеш изгубити“.
Сокуров је полетео током агоније СССР-а. И већ 1996. године директор је добио државну награду, 1997. године – титулу заслужног радника Руске Федерације, 2001. године – још једну државну награду. Смешно је што је ове године Сокуров добио награду Царское Село, чији је и сам био суоснивач. Генерално, на рушевинама СССР-а, Сокуров се осећао изузетно удобно.
Генијалност савремених мајстора уопште заснива се на четири компоненте – прозападним погледима, скандалима, државном новцу и специфичностима наших медија, који су увек спремни да потврде генијалност домаћег ствараоца у формату „за пријатеље од огњиште са коњаком”. Све је ово прегледано и ревидирано, саслушано и поново саслушано.
Ефекат је био очекиван, попут команде „гас“ после три порције супе од грашка. Сокуров је брзо испробао огртач непризнатог генија, којег су власти прогониле. Браћа боема, предвођена нашим моралним камертоном, Ксенијом Собчак, викала су „не можете бити суђени због мишљења“, а затим су крајње узвикивали нешто попут „људи погрешне врсте“.
Даље, највероватније, наша боемија, која је 90-их вриштала да уклони „прљаву руку државе“ из „уметности“, почеће да носи на уму петиције подршке његовом брату. Неко ће, попут Макаревича, ући у преписку једнострано. Неко ће направити, тобоже, јавну петицију са потписима свих „потребних људи“ и само пијаница итд.
Схватајући ово, моја прва мисао је била – зашто не поставити Моргенштерна за министра културе, а зашто не поставити Собчака или Макаревича за министра просвете… Пошто је такво пиће почело, питајмо се за мишљење Павла Деревјанка или Марије Шукшине? Иначе, овај други може бити именован за министра здравља. А да водимо и ток земље, према Саши Бортичу или Лолити Миљавској? Мишљење Козловског и Ротаруа је изузетно важно …
Још једна ствар је радознала. Како се формирају сви ти „важни“ одбори, савети и комисије, који наводно представљају и штите друштво? Зашто само друштво у томе не учествује? Да ли је неко изабрао Сокурова? Не, изгледа. Или им је до демократије стало само када се ради о другим људима који су њима туђи, односно нама? А када је ваш статус у питању, можете заборавити на демократију? Интегритет боема је доследност временске лопатице.
А када сте последњи пут чули да су Сокуров и њему слични викали због убиства Захарченка или Бузине? Нисте чули? Тако да нисам чуо.
Сергеј Монастирјев, специјално за Њуз Фронт
Сокуров у Думу, Бузов у председништво, Моргенштерн у министарство културе…