Снијег је, као и море, други назив за путовање
Тих раних двијехиљадитих је било баш тешко. Мајка је остала без посла пресељењем дирекције СДСа са Пала у Бању Луку, без отпремнине, без било какве друге понуде. Понекад би нам СРТ уплатио неку стипендију, нешто би покучили деда и баба од њихових биједних примања. Гријели смо се на „афал“ – отпад од сјечења грађе, који би нам довезли џабе или за цијену горива. Смрчеве летве са остацима коре би чадиле и лако примале влагу, али нешто је морало да се ложи.
Ишли смо од једног до другог очевог пријатеља и познаника. Неко није ни отварао врата, неко би нас оставио да чекамо до у бескрај. Неко би нам саопштио да не може да нам помогне, јер ОХР би сигурно примијетио да је помогао породици Риста Ђога…
Најчешће би нам понудили да се сними емисија о нама – што је мајка увијек одбијала (а ни нас двојица нисмо хтјели да сиромаштвом завриједимо друштву, ако Ристо својим ангажманом и ми учењем већ нисмо завриједили).
И једина утјеха, једина правда, једина стварност свима иста биле су нам литургија, књижевност и снијег.
Снијег је сам по себи потешкоћа. Када је мокар, скваси огријев и уништи „цуг“. Разблати и зарбљузга свијет – као да већ није довољно бљузгав и без њега. Па опет, чак и такав, он је неко обећање о коначној судбини свијета, о Руци Божијој која може, за трен, да промијени овај свијет. Колико пута сам се питао „како ће то Христос о Другом Доласку промијенити овај свијет? Како прекрити јад? Како зазлатити амбисе? Како измијенити чемер овог спашеног али непреображеног космоса и човјека?“
И почео би да пада снијег – нарочито ноћу, по мјесечини, да се злате милијарде пахуља, да равнају, бар за трен, неравнине, да прекривају све и благовјесте неко пространство у мени. Да доносе вечери предака које ни не знам, а који су га исто тако гледали, у колиби, рову и збјегу, понекад – посљедње што су видјели и осјетили на овој земљи. Као благодат Духа Светога, макар неки њен одсјај – снијег је ту да бар мало надиђе раздаљине простора и времена.
Можда се сњежним путевима тешко иде ногама, али снијег је, као море, сам по себи путовње.
И данас, када пада, нешто потресно се откида у човјеку. Успомена на његову тежину, мокру, чемерну, под којом се сад неко мрзне. И нешто благо и лахорно и свето, што обећава другачији и бољи свијет у руци Христовој.
Дарко Ђого/ИН4С