Дечја сећања на НАТО агресију
У књизи „Дневник једног пролећа” Адријана Јевтић је сабрала личне приче људи који су за време бомбардовања 1999. били деца и тинејџери. Постојало је једно брдашце где смо, понекад, стајали и гледали ракете. За нас, децу, изгледало је као неки ватромет, као звезде падалице. Неко је рекао да би требало да замислимо жељу кад видимо […]
У књизи „Дневник једног пролећа” Адријана Јевтић је сабрала личне приче људи који су за време бомбардовања 1999. били деца и тинејџери.
Постојало је једно брдашце где смо, понекад, стајали и гледали ракете. За нас, децу, изгледало је као неки ватромет, као звезде падалице. Неко је рекао да би требало да замислимо жељу кад видимо звезду падалицу. Чак смо се и љутили кад нас, често, нису пуштали да гледамо. Нисмо били свесни шта раде те звезде.”
Овако је Маја из Панчева описала како је, као осмогодишња девојчица, проводила време у току НАТО агресије на СРЈ. Овај одломак је један од многих утисака људи који су те 1999. били деца и тинејџери и чија је сећања на 78 дана под бомбама недавно у књизи „Дневник једног пролећа” у издању новосадског „Прометеја”, објединила Адријана Јевтић.
За наш лист она каже да је на идеју да приреди овакву књигу дошла уз помоћ своје струке – туризмологије.
„Пет година сам радила у хостелу и малтене свакога дана гости би у разговору провлачили питања о бомбардовању. Туристе је занимала та тема, а посебно би постали радознали када чују да смо ми, запослени, све то време провели у Београду. Тим свакодневним понављањем и слушањем прича мојих колега синуло ми је – зашто ја то не бих записала? Сакупљање сам започела 2019. и најпре сам идеју поделила с пријатељима, а онда и на друштвеним мрежама, па су приче почеле да пристижу”, истиче Адријана.
Међу објављеним сећањима из Кикинде, Обреновца, Пирота, Ваљева, Косова Поља и других места, налази се и њена прича.
„Имала сам девет година. Живели смо у околини Београда и често је наше приградско насеље било на мети. Та три месеца моја породица, пас и ја смо спавали у дневној соби: мајка и ја на развученом троседу, деда седећи у фотељи, а бака на јастуцима на поду. У соби је константно био мрак због ћебади на прозорима. Студио Б се није гасио никад јер је најбитније било гледати да ли је у току ваздушна опасност. Најчешће питање у кући је било: ’Има ли авиончића?’ Сећам се како гурам прстиће у уши, али бука је толико велика да је ипак чујем. Наша тешка гаражна врата би грозно лупала и имала сам осећај да се цела кућа љуља. Мислила сам како ћемо једне од тих грозних ноћи сви погинути. Тај страх никада нећу заборавити, то су тренуци у којима се у дечјем уму ствара траума за цео живот”, каже наша саговорница.
У објављеним причама, додаје она, може се видети како су деца истог или сличног узраста тај период доживљавала на другачије начине.
„Док је неко уживао у најдужем распусту у животу, други су на пробијање звучног зида плачући стајали у шток од врата. Најпотресније су приче две жене, тада девојчице, које су изгубиле чланове своје породице – оца и стрица. Збирка садржи и много прича деце избегле из Хрватске и БиХ, као и са Косова, која су морала преко ноћи да напусте своје домове. Има, наравно, и комичних ситуација и момената црног хумора. Читање збирке изазива буру емоција, па се у једном тренутку смејете, а у следећем бришете сузе. Томе највише доприноси чињеница да су ово реалне приче, а не фикција”, наводи Адријана.
Њена књига је стога и важно историјско сведочанство, у иначе оскудној литератури на тему НАТО бомбардовања. Адријана каже да јој је жао што се о тој агресији прича само 24. марта и што се тада увек провлаче политичке теме, разлози, последице, а „нико не приказује тај период кроз најчистији поглед – дечји”.
„Желела сам да будућим генерацијама оставимо записано оно кроз шта смо прошли у периоду када смо требали бити најбезбрижнији. Мислим да смо као деца деведесетих јако пропатили и ускраћени за много тога. Навикнути смо на стрес, неизвесност, несигурност, страх. Заслужили смо да се и наш глас чује и да наше речи овом збирком оду у историју, јер и ми смо део ње”, закључује Адријана Јевтић.
Из „Дневника једног пролећа”
„Много година након бомбардовања осећала сам последице паничног страха од авиона. Живели смо цео живот поред војног аеродрома, авиони су свакодневно летели, нисмо их ни регистровали. Након бомбардовања дуго нису летели, јер је аеродром био уништен. Међутим, када су поново почели с летењем, у мени се рађао страх да ће да падну на кућу.”
Марија (14), Батајница
„Не знам тачно кад, али почели смо да остајемо ноћу у стану. Две или три ноћи силазили смо у склониште и после у нашу гаражу. Десетак ноћи. Није ми се допадала атмосфера у склоништу. Загушљиво, страх, али и разне теорије. Људи су причали свашта, а ја сам хтела да верујем да ће се ово брзо завршити. А и деловало је (склониште) мало за све нас. Страховала сам да ако нешто буде, нећемо моћи из њега да изађемо.”
Ана (12), Костолац
„Најупечатљивије ми је било бомбардовање ’Крушика’ усред дана када сам мислио да су страдали и моји и када сам почео да плачем, свестан да се нешто дешава у Ваљеву иако сам био релативно мали. Да би ме смирио, ујак ми је рекао како пуца његов комшија Обрад, јер убија зечеве, међутим, пошто ми је тад зец био омиљена животиња, мене је и то потресло па сам још више почео да плачем. Данас је то најсмешнија прича из тог периода.”
Александар (5), Ваљево
„Ја нисам капирао ситуацију, није ме дотицало, ништа ми се није десило, нити икоме кога знам, гледали смо ПВО са терасе, навијали. Међутим, у новој школи сам упознао девојчицу која је вукла трауме и тикове, плашила се буке и била је јако повучена. Тек кад одрастеш, схватиш шта се заправо десило, које су последице и тада те удари.”
Невен (8) Београд
Димитрије Буквић/Политика