Хвала Бранку Радуну на бриљантној анализи. Отворио ми је очи. Водио сам се логиком да у политици трeба остати доследан и принципијелан. Зато сам, и даље, члан ДСС. Странку су напустили многи мени драги људи. Од којих сам пуно научио и којима пуно дугујем. Међу њима и Војислав Коштуница. Али је највећи број њих остао. И то оних који су пуне две деценије одржавали странку на терену. Остати са њима, када следе локални избори који им пуно значе, јесте обавеза. По цену и да се доживи неуспех. Не би ми то био ни први ни последњи пораз у животу. Има нешто и у моралу. Чак и када говоримо о политици. Знам да су због овога остали и још неки. Попут Александра Поповића и Марка Јакшића, на пример. Такође, мислио сам да капацитете који су о(п)стали треба искористити за уоквиравање нове политичке платформе. У запаженом чланку руског професора Александра Ширињанца темељно се анализирају политике данашње деснице. Ново је време, нове су околности, нови изазови. Траже се решења у оквиру „социјалног конзервативизма“, „здравог конзервативизма“, „традиционализма“, „грађанског национализма“… То је требало да буде улога ДСС у данашњој Србији. Да се укаже да алтернатива неолибералном фундаментализму постоји. Међутим, авај, ДСС је постао заступник „хрватске политике“. Прохрватска странка. Ортаци са Бојаном Пајтићем, које ће на следећим изборима финансијски подржати хрватски тајкуни, а помоћи ће и обавештајне службе из нама непријатељских, западних држава. Када боље погледам изложену аргументацију Бранка Радуна, схватам да је у праву. ДСС се јесте променила. Уместо да инсистира на отварању новог поглавља у односима са ОДКБ и тим поводом организује скупове у Србији, ДСС је подржала потписивање ИПАП; уместо да јасно каже како је референдум на Криму био и легалан и легитиман, ДСС се погубила у причи о отварању некаквих поглавља, због којих су спремни и на мењање свести; уместо да тражи начин да поднесе још једну представку Уставном суду због нових споразума са Приштином, ДСС је поздравила Бриселски споразум; уместо да освежава замрле односе са „Јединственом Русијом“ и успоставља нове са другим политичким актерима у Москви, представници ДСС не излазе из Брисела, где су чешће од Јадранке Јоксимовић; уместо да на Петровдан буду у Братунцу и Кравици, они су три дана раније на мезарју у Поточарима; уместо да указују на погубност распродаје државне имовине у постојећим условима, ДСС се залаже за приватизацију „Телекома“ и дозвољавање продаје ораница странцима; уместо да саборце траже у Бошку Обрадовићу и Синиши Ковачевићу, ДСС разговара са Ненадом Чанком; уместо да у једном од програмских докумената поново отвори причу о српском питању и интеграцијама српског етнопростора, у страначким просторијама, поред српске тробојке, стоји и застава ЕУ; уместо да око себе покуша да окупи неке од водећих српских интелектуалаца и организује потписивање петиција које се тичу важних националних питања, ДСС кокетира са прозападним НВО сектором; уместо да председника прати на пут у Севастопољ, Пребиловце и Јасеновац, ДСС јој тражи столицу за молитвени доручак и састанак Трилатерале. Све су то сличности са Пајтићем. Аргументи да се прави „нови ДОС“ који ће Војводину испоручити Хрватима. Све су то докази да се води прохрватска политика. Да су у ДСС остали Хрвати. За дом спремни! Аутор је председник Политичког савета ДСС http://www.nspm.rs/hronika/dusan-prorokovic-mi-hrvati-ili-kako-je-dss-po-radunu-postao-zastupnik-hrvatske-politike.html
