Јованаде (II): Сребреница
Опозициона Бошњачка странка новој црногорској скупштинској већини гура у руке врели кромпир – резолуцију о геноциду у Сребреници. То није урадила претходној скупштинској већини, чији је дио и сама била. Та чињеница, свакако, говори о самој Бошњачкој странци, али и о употреби злочина у Сребреници. Бошњачка странка је енормно учествовала у претходној власти, увелико несразмјерно […]
Опозициона Бошњачка странка новој црногорској скупштинској већини гура у руке врели кромпир – резолуцију о геноциду у Сребреници. То није урадила претходној скупштинској већини, чији је дио и сама била. Та чињеница, свакако, говори о самој Бошњачкој странци, али и о употреби злочина у Сребреници.
Бошњачка странка је енормно учествовала у претходној власти, увелико несразмјерно изборним резултатима: на једног посланика имала је једног министра. Била је у позицији да поставља услове приликом формирања скупштинске већине, што је искористила да своје кадрове, чланове њихових породица, па и друге своје гласаче ухљеби у државним органима и јавним предузећима. У угођају вршења власти по начелу материјалне добробити за себе, слизала се са онима који су 1992. године извршили депортацију њихових сународника одбјеглих из БиХ у Црну Гору, од којих је већина потом побијена, и резолуцију о геноциду у Сребреници није помињала.
Сада челници Бошњачке странке, с истом простачком мудрошћу с којом су у вријеме претходне власти жарили и палили Црном Гором, јер их је због тијесне скупштинске већине запало да могу, новој власти подмећу резолуцију о геноциду у Сребреници, којег су западни глобалисти, у оправдавању свог злочина над Србима њиховом сатанизацијом, запечатили као датост о којој се не смије ни расправљати.
Сребреница је у другој држави. Дакле, то што се у њој догодило 1995. године догодило се у другој држави. Није Црна Гора Сједињене Америчке Државе па да соли памет цијелом свијету. Прије него што почне да се бави догађајима ван својих граница, црногорска Скупштина је дужна да посвети пажњу догађајима унутар њих. Пуно је тема, па и из скорије прошлости Црне Горе, које вапију да изађу из мрака. Рецимо, НАТО бомбардовање 1999. године, са посебним нагласком на дјецу убијену у Мурину. Затим, покољ православног живља у чакорском селу Велика 1944. године. Такође и злочин над муслиманим у Шаховићима (данас Томашево) 1924, па онај у Бару 1944. над Албанцима са Косова и Метохије, наравно и већ поменута депортација муслимана (али и Срба) 1995. године… Све њих потребно је сагледати трезвено, аргументовано, размотривши и узроке, не пропагандистички. Оне не смију бити табу, забрањене теме. Не смију бити одлагане за нека друга времена, за неког другог ко ће се њима бавити у будућности, јер то гурање под тепих је као чир који временом набубри толико да прсне и засмрди.
Много прије него геноцидом над муслиманима у Сребреници, црногорска Скупштина требало би да се позабави далеко већим геноцидом над сопственим народом у Словенији 1995. године, по окончању Другог свјетског рата. Питање је не само цивилизованости црногорских посланика, него и њиховог појединачног елементарног васпитања да прије него и помену резолуцију о геноциду у Сребреници усвоје резолуцију о геноциду у Независној Држави Хрватској, у чијем саставу је била и Босна и Херцеговина, са посебним освртом на логор у Јасеновцу. Није пристојно бавити се злочином у којем је усмрћено неколико хиљада а игнорисати злочин у којем је усмрћено неколико стотина хиљада људи.
Прича о геноциду над муслиманима у Сребреници, а да се чак и не помене геноцид над Србима у Сарајеву, у Крајини…, па и самом сребреничком крају, у најмању руку је тендециозна.
Наравно, није на Скупштини да се бави овим темама. Она може да их отвори, а о њима би требало, са доказима, да се расправи у научним институцијама и медијима. Од неопходности доказивања тврдњи о злочинима, њихових узрока и посљедица, надасве броја убијених, не смије да буде изузета ни Сребреница. У противном, злочин у Сребреници биће само алатка за обрачун са Србима, као Маркале и Рачак. Санкционисање аргументованог негирања геноцида у Сребреници биће што и санкционисање неустајања при извођењу црногорске химне – насилно спровођење неаргументоване, у суштини лажне приче, која има кварну позадину.
Бошњачка странка, кад се већ овако нападно, у плиткоумности својих првака славодобитно, јавила Сребреницом, требало би да црногорском народу објасни и неке процесе који имају везе са њом. На примјер, на којим моралним начелима заснива своју оптужбу да нова власт прогања њене кадрове упослене у државним органима и јавним предузећима? Да ли су ти кадрови запосјели радна мјеста својом стручношћу? Или су по основу припадности у претходној власти посебно повлашћеној странци заузели радна мјеста квалификованијим и способнијим људима? Ако им је при упошљавању мјерило било стручност, зашто највећи живи интелектуалац бошњачког народа у Црној Гори, академик проф. др Шефкет Крцић, у вријеме њихове владавине није могао у својој држави да добије посао? Зашто је његова породица у Плаву шиканирана? Зашто је професор Крцић, на штапу и аутобусима, стално од факултета до факултета по Босни и Србији? Професор Крцић, предсједник Матице Бошњака Санџака, био је јавно декларисани поборник заједничке државе Србије и Црне Горе, и све вријеме јавно се супротстављао безакоњу режима Мила Ђукановића. Бошњачка странка за то вријеме заступала је интерес режима а не интерес свог народа који Санџак сматра цјеловитом географском регијом. Санџак је покраденим референдумом 2006. године поцијепан на два дијела. Сада санџачки Бошњаци живе у двије државе. Издају интереса свог народа наплатила је бенефитима за своје челнике, њихове породице и миљенике. По природи ствари, професору етике Шефкету Крцићу у том друштву није мјесто. Али то не значи да његово звање, знање и ауторитет због тога треба игнорисати. Професор Крцић и његова породица и даље живе у неправди у коју су га увели политички предводници народа којем припада. Он је и даље на штапу и у аутобусу…
Управо се навршило 40 година откад смо се професор Шефкет Крцић и ја упознали. Интереси муслимана Бошњака којима он припада и православних Срба којима ја припадам на овим балканским просторима, па и у Црној Гори, умногоме су супротстављени. Глобалисти, преко овдашњих политичара, њихових слугу, изазвали су крвави сукоб између Професоровог и мог народа. Али то није постао његов и мој сукоб. Штовише, у сургумима које сам доживљавао у црногорским мејнстрим медијима, тим хаубицама режима Мила Ђукановића, па и недавно, професор Крцић сваки пут стао је уз мене, као стуб за који могу да се придржим. А многи из мог народа, па и од мојих колега, па и рођака, нијесу. Међу нама није идеологија, која је спојила Рамиза и Бора, него Љубав Божија, која је једна за све људе, коју Бог излива на сва Своја створења. И њега и мене чека „Страшни суд“.
Оснивач и предсједник Бошњачке странке Рафет Хусовић, у то вријеме и потпредсједник Владе, када је на Сат кулу у Подгорици враћен крст казао је да поред ње више нема воље ни да прође. Тај крст на Сат кули је симбол побједе црногорске над турском војском у ратовима од 1876. до 1878. године. Ови ратови водили су се на територији данашље Црне Горе и црногорска историографија назива их Ослободилачким. Сада видим, у коментарима на интернету, да је Бар у тим ратовима – окупиран. Био је Турски и Црногорци су га окупирали? Јесу ли то Црногорци дошли у Црну Гору и силом далеко бројније и опремљеније војске домицилним Турцима наметнули православље?
Посљедњих пар деценија муслимански живаљ (Бошњаци, Муслимани и Албанци) из Плава, Новог Пазара, са Косова и Метохије, највише из Рожаја… нападно насељава Бар, буквално га купује. Да ли је то окупација или ослобађање Бара? Зар Рожаје није једна од насиромашнијих црногорских општина? Откуд сада Рожајцима тај силни новац за куповину толико некретнина у Бару? Зар на црногорској Скуштини није, много прије него што изгласа резолуцију о геноциду у Сребреници, да се позабави питањем напрасне промјене власништва некретнина, па и националне структуре у Бару? Тим прије што смо сличну ситуацију овој данас у Бару видјели на Косову и Метохији прије 50, 40, 30… година. И видимо њен епилог. Откуд да у Бару православну дјецу у школи уче учитељице са хиџабом? Откуд из Бара борци у Исламској држави?
Има црногорска Скупштина ихаха тема које би требало да расправи, и да се наусваја резолуција, прије него на ред дође резолуција о геноциду у Сребреници.
Режим Мила Ђукановића, чији саставни дио је и Бошњачка странка, док је био на власти изазивао је подјеле у Црној Гори, како националне тако и вјерске, и стално их је подгријавао. Исто то ради и сада када је постао „дубока држава“. Резолуцију о геноциду у Сребреници Бошњачка странка извукла је из рукава да зло подјела у црногорском народу не би усахло. Нова власт, да би недавна промјена власти уопште имала смисла, мора те подјеле да амортизује.
Злодјело режима Мила Ђукановића изазивања сукоба у народу може бити залијечено само отвореним разговорима о темама на којима ови сукоби почивају, уз међусобно уважавање и разумијевање, не наметањем интереса, него њиховим усклађивањем.
Истина ослобађа, како рече Исус Христос. Па и истина о Сребреници.
Јован Пламенац/ИН4С