Бошњачка Босна у очевом оделу
Као што је Алија током рата контролисао две општине у Сарајеву, а пред светом изигравао председника целе БиХ, тако Бакир сада с четвртином Босне хоће да прави јединствену државу на 100 одсто њене територије. Србији, поред раста заразе ковидом 19, прети још једна „велика опасност”. Како преноси „Политика” од 8. јула, муслиманско Сарајево наговештава да […]
Као што је Алија током рата контролисао две општине у Сарајеву, а пред светом изигравао председника целе БиХ, тако Бакир сада с четвртином Босне хоће да прави јединствену државу на 100 одсто њене територије.
Србији, поред раста заразе ковидом 19, прети још једна „велика опасност”. Како преноси „Политика” од 8. јула, муслиманско Сарајево наговештава да би могло да прекине дипломатске односе са Србијом. А зашто? У Београду је ономад осуђен на десет година затвора Хусеин Мујановић, управник ратног логора у сарајевском насељу Храсница 1992. године.
Необично да муслиманско Сарајево, које толико прогони ратне злочинце, брани некога ко је током рата управљао злогласним логором за Србе, па заслужује и већу казну, бар по командној одговорности. Још је чуднија претња прекидом дипломатских односа са Србијом, јер се о томе пита и српски члан Председништва БиХ, који је већ поздравио београдску пресуду.
А шта је аргумент бошњачког члана Шефика Џаферовића и министрице Бисере Турковић? „Србија је била агресор на Босну, а Босна се бранила.” Они, дакле, и не оспоравају да је „Хусеин Мујановић мучио, изгладњивао, на сунцу без воде пржио и пуцњима у главу убијао Србе”, како сведочи логораш Слободан Мркајић, него сматрају да је на све то имао право у име јединствене БиХ. Биће онда да су могли и да их набијају на колац и да им ваде и продају органе, па да то буде легално и легитимно у име босанског патриотизма и одбране од агресора.
А аргумент о спољној агресији је компромитован већ у давнопрошло време – 1993. Француска и Британија су рат у БиХ од избијања 1992. третирале као грађански рат на национално-верској основи. А откако су се већ наредне године Муслимани сукобили с Хрватима, и поготово пошто су заратили Алија и Фикрет, свој са својима, и САД и остале боснољубиве земље престале су да спомињу спољну агресију. И да је била агресија, као што није, Босна се током 25 послератних година мира изнутра дели сама од себе према простој логици да су и Срби и Хрвати бранили део територије на којој су чинили већину, док су Муслимани/Бошњаци хтели да „одбране” и њихово као своје. Као што је Алија током рата контролисао две општине у Сарајеву, а пред светом изигравао председника целе БиХ, тако Бакир сада с четвртином Босне хоће да прави јединствену државу на 100 одсто њене територије.
Подсећа на клинца који хоће да се направи важан, па је пред огледалом обукао очево одело, као што је и његов отац од свога. Да би та дечја представа могла десетак сезона да гостује по свету, била је неопхода холивудска режија. Али, онда су отишли Клинтонови, Бил и Хилари, а дошли Путин и Си, па је скинута с репертоара. Данас се играју неке нове игре, а БиХ више није на центру игралишта. Прича о спољној агресији остала је жива једино у свести тврдоглавих Босанаца, за интерну комуникацију између Бакира, Шефика, Бисере и других, који инфантилно одбијају да се суоче с новом глобалном реалношћу.
Локални босански еквивалент те нове глобалне реалности, који им такође не седа у главу, представљају територијално-етничка концентрација и бошњачко-хрватска антагонизација:
– Три конститутивна народа имају јасно разграничене делове земље с националним већинама (РС, ХБ, ББ) и више нико не говори ни о етничком чишћењу нити и о повратку на огњишта јер је последњи попис из 2013. показао да се то догађало подједнако у оба ентитета.
– Упркос напорима „међународне заједнице” (Вашингтонски споразум), дефинитивно је пукао савез полумесеца и шаховнице. У борби против бошњачке доминације у Федерацији за промене изборног закона су залегли у заједнички фронт и Херцег-босанци Драгана Човића и пробосанци кардинала Винка Пуљића.
Елем, актуелни трендови, све даље од бошњачке централизације и унитаризације, воде не само ка стабилизацији двочлане федерације, него и ка даљој фрагментацији БиХ. А пошто је ваљда и у Сарајеву постало свима јасно да ни од евроатлантских интеграција нема ништа, јер је ЕУ на врби свирала, а у НАТО не да Српска, приказала им се нова шанса.
Стално очекују да ће се у Београду и Загребу, на власти у матицама појавити политичари који навијају за њих, а против својих, и заврнути руку Бањалуци и Грудама да послушају шта им се каже из Сарајева. И увек се изнова разочарају. А онда разочарање прераста у бес, не само зато што је Додик добио још један мандат и што Херцег-босанци гласају за Човића, него и зато што је Вучић добио рекордан број гласова и што социјалиста Милановић, бар што се тиче Босне, мисли исто што и Колинда. Кад повремено и дође до персоналне или партијске промене у власти код Срба и Хрвата, убрзо закључе: ипак су сви они исти, слике и прилике Фрање и Слобе који су делили БиХ.
И, ево, баш тако. Зоран Милановић је крајем прошлог месеца изјавио да је „БиХ држава са три ентитета” (РТЦГ, 25. јун), а сарајевски медији кажу да „то није ненамеран гаф, него уходано политичко мишљење”. Сада им је опет Вучић ухапсио и осудио ратног злочинца Хусеина Мујановића, кога би, по уговору о реадмисији, сарајевско правосуђе, баш као и Насера Орића, ослободило „у недостатку доказа”, „због грешке у процедури” или „због нужне самоодбране”.
Једино што им не пада на памет јесте да нађу неког међу својима који ће да каже: „Дајте да више престанемо да фантазирамо о укидању Српске и вратимо јој Дејтонске надлежности које смо и сами потписали”, или „Хајде више није ред да Хрватима бирамо представника у Председништву БиХ и да им ускраћујемо јавни ТВ сервис”. Са та два потеза могли би и без САД и ЕУ, као и без Београда и Загреба, сами да реше босанско питање и обнове капитал комшијског поверења који једино може да одржи БиХ у животу.
Но, ко би могао да им гарантује да већ нису пропустили најповољнији историјски тренутак.
Ненад Кецмановић/Политика