Куда плови овај брод?
Прође још један празник у којем се празновало и тако и овако и свакако, а углавном свако у свом ћошку и свако о свом трошку. Наравно, ако не рачунамо оне који су за 20 евра по глави јурили улицама уз заглушујуће сирене и дискретну пратњу полиције. Било је застава, било је свечаних отварања сокака, камена […]
Прође још један празник у којем се празновало и тако и овако и свакако, а углавном свако у свом ћошку и свако о свом трошку. Наравно, ако не рачунамо оне који су за 20 евра по глави јурили улицама уз заглушујуће сирене и дискретну пратњу полиције.
Било је застава, било је свечаних отварања сокака, камена темељаца (без темеља), лопата бетона симболике ради, обновљених споменика, обновљених обећања и заклињања „да с његовог пута не скренемо“! А изнад свега било је запаљиве реторике и распаљеног пожара (непознатог узрока!?) поврх Котора, било је тужакања и упирања прстом што у корону, што у Београд (који је, узгред речено, крив за све па и за корону), у СПЦ нарочито, због чега је премијер отпутовао не у Колашин већ право у Брисел, да их тамо „каже“.
Подијељене су „заслужене“ награде и признања „заслужнима“, аплаудирало се борцима, прошлим и садашњим домобранитељима, полагали вијенци, пјевало и прангијало, ватрометало и – аветало до бесмисла.
А све у име „наставка демократизације, проевропског пута и одбране тековина“! И јачања мултиетничности, међувјерске толеранције и – заједништва. А све што се из тог „заједништва“, као нус појава, израз револта, отпора и потребе самоидентификације јављало и манифестовало (од аутолитија до „тробојки“) жигосано је као директан атак на државу и њену независност.
Празничну атмосферу нијесу могле да покваре ни застрашујуће бројке новог корона таласа. Ни то што тестови путују у Њемачку, што касне и по десетак дана (док се епидемија шири геометријском прогресијом) није стишавало ентузијазам НКТ.
Важно је само да је у Србији ситуација гора, да имају више обољелих, више преминулих. И да су грађани Србије, за разлику од презадовољних грађана Црне Горе – незадовољни. И да су, за разлику од грађана Црне Горе који су устали против државе, устали против власти и Вучића.
Докле та потреба за сатанизацијом Срба и Србије иде у поноре лажи и бешчашћа најупечатљивије говори видео – спот којим се, на енглеском језику, промовише Свети Стефан. У том споту, овај бисер црногорског туризма се представља као утврда којом су се славни Паштровићи штитили од гусара и – Срба.
Та атмосфера која се упорно ствара, медијски свакодневно храни и промовише, већ даје резултате. Тек стасала дјевојка, супер студент – постдипломац подгоричког Факултета политичких наука у недавној Фејсбук полемици око злочина у Сребреници крајње је „стручно“ елаборирала разлику између тог стратишта и Јасеновца.
По мишљењу тог репрезентативног изданка школе Срђе Дармановића и дружине, у Сребреници се десио „доказани“ геноцид док је Јасеновац „сумњив“ јер је доста докумената уништено!? Ако се овом „високоинтелектуалном лудилу“ додају резултати једне недавне анкета по којој, наводно, највећи број младих испитаника сматра да су Срби једини кривци за распад СФРЈ и једини починиоци злочина у ратовима деведесетих, онда је друштвена клима у којој стасава наш подмладак на ивици стања у оној институцији у Доброти.
Или, како каже један чувени афоризам „ко у овој ситуацији не полуди, тај није нормалан!!! Стога, онда, не треба да чуди кад више од половине тако обезнањене, дезинформисане и дезорјентисане омладине изјави да не би бранили своју државу!!!
Али, празник је па не ваља кварити „весеље“. И ентузијазам који само што нас није увео у ЕУ. Не ваља помињати она прошла обећања, оне већ затрављене „темељце“, ону фабрику чоколаде, аутопут… да се узалуд не понављамо. Не ваља кудити „славну традицију“, која се углавном чува у музејима (под условом да нијесу покрадени), у ватреним говорима предсједника, премијера и министара му, па ни ону поморску око које се прије неки дан у Скупштини умало није тукло веслима.
Није празнички рећи да је Црна Гора вазда имала поморце али не и поморство, да се пловило углавном на бокељским и млетачким једрењацима а да су „Југоокеанија“ и „Прекоокеанска пловидба“ над којима су се лиле крокодилске сузе биле – југословенске компаније. Није прикладно говорити о томе како се данашњим рестлом те „традиције“ углавном превозе дрога и шверцоване цигарете. Празник је, побогу, један од најсвјетлијих у свијетлој традицији свијетле Црне Горе, који данашња, „нова“, Милова, Душкова, Ранкова, Срђанова, Микова… Црна Гора ничим заслужено присваја и „баштини“. И освјетљава хладним сјајем ватромета и рефлектора.
Али, колико год је празник, они који још нијесу стигли до Доброте (нека ми опросте они прави невољници) морали би да застану, ставе прст на чело и запитају се: куд плови овај брод? И може ли се с овим кормиларом и овом посадом до обећане луке? Или је сав наш „европски курс“ пародија чувеног Шојићевог „реформског курса“! Мора се јасно направити разлика између капетана попут Ивановића, Желалића, Змајевића, Луковића и других, и садашњих „помораца“ са јефтино купљеним дипломама и тромјесечним курсевима.
Морају се, док још нијесмо сви доспјели у лудницу, отворити четворо очију и видјети да је са овима који данас крмане бриселска „лука“ – иза девет мора. И да је она у Доброти ближа опција. Да смо на ивици да се опет шчепамо за вратове и отворимо још незарасле ране претходних „лудовања“.
Да је вријеме не само да се мијењају кормилари већ да се рестаурира читав брод. Док још није почео да тоне јер је бушан са свих страна. А кад почне да тоне, амбис неће вршити тријажу ни по партијском, ни националном, ни вјерском ни по било којем другом обрасцу. Дно нас чека све, без разлике.
Емило Лабудовић/ИН4С