Живот Срба у Северној Македонији
Када је реч о бројности српске мањине, она се не може прецизно исказати јер нема актуелних званичних података – према последњем попису из 2002. било је 35.939 Срба, или 1,76 одсто, док српска удружења процењују да их има и до сто хиљада. Српска национална мањина у Северној Македонији није у последње време била у фокусу […]
Живот Срба у Северној Македонији
Када је реч о бројности српске мањине, она се не може прецизно исказати јер нема актуелних званичних података – према последњем попису из 2002. било је 35.939 Срба, или 1,76 одсто, док српска удружења процењују да их има и до сто хиљада.
Српска национална мањина у Северној Македонији није у последње време била у фокусу наше јавности као што су биле српске заједнице у Црној Гори, Хрватској, делимично у Федерацији БиХ. Она, међутим, има своје проблеме и тешкоће, што чини упутним да се сагледају основни елементи њеног положаја. Пажњу ка српској заједници усмерава и њена реакција поводом поштанске марке с картом НДХ, која је у оквиру серије „Северна Македонија у ЕУ – Хрватска” издата уочи Дана победе над фашизмом, када су тај чин осудиле две српске политичке организације – Демократска партија Срба у Македонији и Српске заједница у Македонији – што је претходило протестној ноти коју је Србија упутила Северној Македонији, након чега је марка повучена из употребе.
Актуелност овој теми дају и предстојећи ванредни парламентарни избори у Македонији, чији исход може да утиче на положај српске мањине. Тако су претходни избори, одржани 11. децембра 2016, који су довели до коалиционе владе Социјалдемократског савеза Македоније и албанских странака (Демократија за иницијативу Албанаца – ДУИ и Алијанса за Албанце, уз парламентарну подршку покрета Беса), у српској заједници изазвали узнемиреност и подозривост, будући да се коалиција окупила око тзв. Тиранске платформе, коју су 7. јануара 2017. потписале наведене албанске партије. Њени циљеви су, између осталог, стриктно спровођење мултиетничког принципа према којем су Албанци признати као државотворно становништво, једнако представљање на свим нивоима власти, једнака заступљеност у безбедносним службама, војсци, судству… На овој линији су конституисане, како влада премијера Заева, тако и садашња техничка влада, а према Закону о употреби језика, албански је постао други службени језик и користи се у свим органима државне власти, правосуђу и називима институција. Све то показује да се актуелизује албанско питање, што може да буде на штету осталих националних мањина, укључујући и српску. У прилог томе говоре и недавне изјаве из редова ДУИ да је време да премијер буде Албанац.
Кад је реч о бројности српске мањине, она се не може прецизно исказати јер нема актуелних званичних података. Попис становништва започет у октобру 2012. је прекинут, тако да је последњи попис извршен још 2002, а према њему Срба је било 35.939 или 1,76 одсто (према проценама српских удружења знатно је већи и креће се и до сто хиљада).
Срби су релативно задовољни законским решењима којима се дефинише њихов положај, пре свега чињеницом да су уставним променама из 2001. добили статус националне мањине. Имају право на финансијску помоћ владе у реализовању програма очувања националног идентитета и на прославу свог националног празника (Свети Сава); у последњем сазиву Парламента имали су два посланика (Иван Стоилковић, председник Демократске партије Срба у Македонији, у коалицији са ВМРО-ДПМНЕ, и Мирослав Јовановић, председник Српске странке, у коалицији с владајућим СДСМ-ом); српски језик је у службеној употреби у три општине на северозападу Македоније. Приметан је, међутим, раскорак између нормативног и стварног положаја српског народа.
Незадовољство изазива чињеница да Срба нема на руководећим местима у извршној и судској власти, а само у две општине председник је припадник српске заједнице. Значајни проблеми су у области образовања, с обзиром на то да се настава на српском језику одвија само у три основне школе са све мањим бројем ученика, док у средњим школама, и поред законског права, ње нема још од средине осамдесетих година прошлог века. Опадање броја ученика је последица тихе асимилација српског становништва, слабог познавања српског језика од стране постојећег наставног кадра, лошег квалитета уџбеника, који нису лекторисани, забране њиховог коришћење из матице. Позитиван помак учињен је прошле године, кад је у основне школе поново уведена могућност изучавања српског језика и културе као изборног предмета, која је била укинута школске 2007/2008.
Кад је реч о медијима, на српском језику се на јавном сервису емитују телевизијска емисија „Видик”, три пута недељно у трајању од 30 минута, мада у неадекватном термину, и једна радио емисија, али због проблема финансирања нема јавног информисања путем штампаних медија.
Срби не уживају слободу вероисповести, која им је, иначе, гарантована Уставом, а Православна Охридска архиепископија СПЦ верску службу обавља у параклисима – приватним становима и кућама.
У целини, мањинска права српског народа у Северној Македонији последњих година стагнирају, уз неизвесну перспективу кад је реч о очувању садашњег нивоа и поготово њиховом даљем унапређењу. Поред ангажовања политичких партија и удружења Срба у Македонији, побољшање статуса српске заједнице захтева и већу улогу матице у решавању кључних проблема с којима се она суочава.
Др.Драгомир Раденковић/Политика