Европски пут Балкана – маратон са препонама

Француски председник Макрон наљутио је многе стављајући вето на преговоре са Скопљем и Тираном. Али, без обзира на мотиве, у једном је успео – вратио је проширење у центар политичке дебате у ЕУ.

Министри ЕУ расправљали су о проширењу два пута у последњих месец дана, а Европска комисија задужена је да почетком следеће године изађе са новим предлогом. Готово свакодневно се у «експертској заједници» појављују анализе зашто је садашњи модел проширења неуспешан и нове идеје како би та политика требало да изгледа.

Преовлађујући став у већини анализа је да садашња политика више није кредибилна ни за земље чланице, ни за земље кандидате; не заснива се на заслугама и оствареним резултатма и, што је најгоре – није трансформативна, не доводи до суштинских промена код земаља у процесу, што би требало да буде њена основна сврха.

Препреке на сваком кораку

Веза између остварених резултата и напретка ка ЕУ дефинитивно је прекинута у случају Северне Македоније, каже Гералд Кнаус из Европске иницијативе за стабилност.

Према Кнаусу, садашњи процес претворио се у «маратон са препрекама» у којем се балканским државама поручује да све зависи од њих, али онда земље не пропуштају прилику да их блокирају на сваком наредном кораку.

«Трка са препрекама на 400 метара постоји као олимпијска дисциплина, али немогуће је трчати 42 километра са препрекама. То је оно у шта се претворио процес приступања где свака држава чланица има право вета у сваком тренутку», каже Кнаус.

Једна од основних замерки је да процес приступања ЕУ не постиже оно због чега је покренут – не подстиче промене набоље.

«Процес не даје резултате које би требало, уместо да нас подржава у суштинској трансформацији кроз реформе које воде ка статусу земље чланице ЕУ, претворио се у вежбу штиклирања, како је и сам председник Макрон рекао, а да суштински не мењамо како наше друштво и наша демократија функционишу», сматра Милена Лазаревић из Центра за европску политику.

Збуњујући предлог

Предлог Париза говори о приступању у седам фаза, уместо садашњих 35 поглавља, отварању нових фондова већ током приступања, не чекајући пуноправно чланство, уз строже услове и могућност реверзибилности, односно, губљења предности ако земља кандидат назадује или промени политику.

Срђан Цвијић из Института за отворено друштво у Бриселу сматра да је француски предлог «збуњујући», јер земљама кандидатима нуди учешће у програмима ЕУ које већ имају, попут «Еразмуса плус» и «Хоризонта 2020», а да се истовремено не дотиче основних проблема политике проширења.

«Највећи проблем није методологија, која није сама по себи лоша, већ то што свака земља чланица, па и Француска, као што смо видели на примеру Македоније и Албаније, може из неких својих разлога да постави вето и блокира заслужено отварање преговора. Ако имамо систем вета у преговарачком процесу, ниједна методологија неће побољшати садашњу ситуацију. Није проблем у методологији већ у доношењу одлука», каже Цвијић.

Пошто се председник Макрон залаже за одлучивање квалификованом већином на нивоу ЕУ, било би логично да се заложи за тако нешто и у процесу проширења, наводи Цвијић, уз оцену да је француски предлог за проширење «наврат-нанос» написан папир као би се послала порука да је Француска ипак конструктиван партнер који нема намеру искључиво да блокира.

Отварање фондова

Без обзира на недоумице о могућим мотивима, многи аналитичари у њему налазе добре елементе.

Раније отварање ЕУ фондова већ су заговарали познавоци процеса, упозоравајући да се економски јаз између Балкана и Европе повећава, уместо да се смањује.

Није логично да суседна Бугарска добија осам пута више из европских фондова него Србија, знајући колико су региону очајнички потребне веће инвестиције и стопе раста, каже бивши директор за Балкан у Европској комисији Пјер Мирел.

«Претприступна помоћ из ИПА фондова није довољна да то постигне. Зато сам предложио да се вишеструко увећа бесповратна помоћ земљама Балкана, отварањем кохезионих и структурних фондова, али тако што ће се ти фондови повезати са реформама. Другим речима, што више урадите, више фондова ћете добити на располагање. Такође, што више решите своје билатералне проблеме, више фондова добијате», наводи Мирел.

Бивши директор за Балкан у Европској комисији сматра да ће због одлива становништва са Балкана и све већег утицаја кинеских инвестиција и зајмова, земље чланице бити спремније него раније да одреше кесу, упркос проблемима са буџетом после Брегзита.

У недавном ауторском тексту, Мирел је предложио приступање земаља Балкана у две фазе: најпре улазак у јединствено тржиште, а затим, неколико година касније, зависно од примене закона, поштовање демократије, владавине права и решавање билатералних спорова — дошло би до пуноправног чланства. У међувремену, износ структурних фондова би растао.

Смисао ове и сличних идеја о фазном приступу је да се «де-драматизује» тренутак чланства за земље чланице које страхују од тога, и, с друге стране, понуде конкретне користи грађанима.

Интеграцију Западног Балкана корак по корак, односно сектор по сектор, предлажу и некадашња шефица Канцеларије за придруживање Милица Делевић и Тена Прелец, са универзитета у Оксфорду:

«Интеграцијом корак по корак линија раздвајања између чланства и не-чланства, тренутно оштра и болна, постала би замагљена. Чињеница да би приступање било удаљено годинама не би више убијало наду на Балкану, а коначна одлука о чланству изгубила би драматичност за ЕУ.»

Мало политичких награда

Милена Лазаревић из ЦЕП-а објашњава да од тренутка отварања преговора па све до неког будућег, али врло далеког тренутка остваривања чланства, процес нуди мало политичких награда.

«Политичари не могу да продају у свом краткорочном политичком циклусу отварање поглавља као неки велики успех. Али ако бисмо процес уредили тако да сегментирано приступамо, оног тренутка кад испреговарамо одређена поглавља, учествујемо у тим секторским политикама и раду ЕУ, то би онда значило и приступ фондовима и конкретна права и користи за наше грађане, па и политичку добит», сматра Лазаревићева.

Други проблем на који одоговара фазни приступ је за многе у ЕУ застрашујућа перспектива пријема већег броја нових чланица које би и саме добиле право вета.

Утицајни аналитичар Гералд Кнаус из Европске иницијативе за стабилност недавно је изашао са предлогом «норвешког модела» за земље Балкана, који је у међувремену преименовао у «фински» модел, због критика да подразумева замену за циљ пуноправног чланства за Балкан, по угледу на Норвешку, која јесте члан јединственог тржишта, али не и ЕУ.

Кнаус објашњава да у француској визији Европе пријем више сиромашних земаља са несигурним демократијама значи слабљење ЕУ, док је за неке друге земље – ЕУ са Балканом јача. Те разлике неће нестати преко ноћи и зато је потребан нови модел који ради за све, укључујући и земље Балкана:

«То је оно што смо назвали фински модел, по угледу на предлог који је председник Европске комисије Делор дао Финској и Шведској 1989 године – нудимо вам фер процес уласка у јединствено тржиште, уз слободу кретања људи, робе, капитала и услуга, али морате да испуните све критеријуме који су исти као и за чланство. Финска је 1994. ушла у јединствено тржиште — а већ годину дана касније ушла је и у ЕУ.»

Кнаус предлаже две фазе приступања уместо седам

Уместо француског предлога са седам фаза, Кнаус зато предлаже само две фазе приступања, као у случају Финске или Аустрије – прво улазак у јединствено тржиште, што укључује 90 одсто ЕУ закона и сва права.

«Затим ће, после неколико година, Француска и друге скептичне земље морати поново да размотре ситуацију, али ћемо тада имати много јаче аргументе да ће реформисане земље Балкана ојачати, а не ослабити ЕУ. Најважније у овом процесу интеграције Западног Балкана у јединствено тржиште не може бити политике вета и да укључи све земље региона.»

Кнаус тврди да у оваквом моделу на губитку не би биле Србија и Црна Гора које су већ отвориле велики број поглавља, јер напредак који су већ оствариле значи да би брже приступиле јединственом тржишту, вероватно пре 2025. године која је поменута као могући тренутак за чланство, а сада делује сасвим нереално.

Ризик који многи виде је да би улазак у јединствено тржиште могао и да буде максимум за земље Балкана, нека врста привилегованог партнерства без пуноправног чланства.

«Мора да буде јасно од почетка да то не сме бити замена за чланство. За мене то треба да буде само први корак. Други и завршни корак треба да буде пуноправно чланство. То је обећање које је дато пре скоро 20 година и оно мора да буде одржано», тврди бивши директор у Европској комисији Пјер Мирел.

Двадесет година после самита у Загребу и шеснаест година после самита у Солуну, може ли неко заиста да гарантује испуњење старог обећања?