Бојко, Борељ и Косово
Оно што је до прекјуче изгледало као потез који спасава европско јединство, већ јуче показало...
Оно што је до прекјуче изгледало као потез који спасава европско јединство, већ јуче показало се као опасност која не само што доводи европске поделе на ивицу цепања, него угрожава и владе најважнијих европских држава, Немачке пре свих.
Избор водећих људи Европске уније, никада до сада није био тако драматичан и контроверзан.
Главни заплет је у питању извора легитимитета – што на водећа места нису дошли „носиоци листа“ које су групације политичких партија одредиле: демохришћани Манфреда Вебера, а социјалисти Франса Тимерманса. Разочарани су и једни и други, против су и они који би требало да су „за“. Створена су два блока: један који жели да се придржава принципа „носилаца листа“ и други који моћ и даље држе код шефова влада држава чланица – али не свих.
Немачка велика коалиција је на испиту. „То је довољан разлог да се напусти влада“, рекао је један од водећих социјалиста Зигмар Габриел. „То је победа за Виктора Орбана“, љутито је рекао бивши шеф СПД и председник Европског парламента Мартин Шулц.
Део тих турбуленција стигао је до европског југоистока и довео до спора министра спољних послова Србије Ивице Дачића и бугарског премијера Бојка Борисова. Док је Орбан јасни добитник у овој изборној калкулацији, бугарски премијер није. Било је предвиђено да бивши бугарски премијер Сергеј Станишев постане председник Европског парламента. Није се ни то догодило, већ је премијер постао италијански социјалиста Давид Мариа Сасоли.
Да би Урсула фон дер Лајен постала председница Европске комисије, од ње већина немачких партија које се противе њеном избору СПД, „Зелени“ као и њихове групе у Европском парламенту, захтева да у свој програм уврсти овлашћење Парламенту да усваја законе.
То би, суштински, значило да председник Комисије има много мања овлашћења него икада и да је постаје председник владе ограничен парламентарним одлукама. Истовремено, то значи увођење већинског принципа у олучивању у ЕУ, уместо досадашњег консензуса.
Директорка немачког Удужења за спољну политику (ДГАП) Данијела Шварцер предлаже да се фон дер Лајен што пре изјасни да је за јачање улоге Парламента, што би могло да се изведе договором са ЕК, без измене Оснивачког уговора, а то би захтевало изјашњавање чланица.
У том контексту појављује се питање Косова, дефинисања европског става према њему и улоге предложеног представника ЕУ за спољну и одбрамбену политику Жозепа Бореља. Чланице ЕУ немају једиствен став према Косову и јасно је да га неће ускоро имати. Један део политичког и националног европског спектра сматра да би управо на Косову било могућно створити модел за будућу јединствену европску политику. Тај модел био би оно што „већина жели“.
Такво мишљење пре два дана саопштила је председница Зелених, можда будућа немачка канцеларка Аналена Бербок. Она је, анализирајући политичке позиције шпанског министра спољних послова Бореља, рекла да он мора да поштује „став већине“ према Косову, а не да инсистира на свом и шпанском ставу. Та „већина“, разуме се, јесте већина држава која су признале Косово. Осталих пет, које нису, требало би да се повинују том ставу.
Том ставу придружио се бугарски премијер Бојко Борисов. Осим што је такав став сасвим нереалан, његово усвајање водило би даљем дезинтегрисању европске политике, јер је јасно да ниједна држава не би препустила одлучивање неком другом о питању које се налази у оквиру сувереног одлучивања сваке државе. Могло би, тако, да се деси, да дипломатске односе успостављају субјекти који један другог уопште не признају, што је незабележено у дипломатској историји.
Све то могу да буду ирелевантна питања, ако се упореди шта спаја Урсулу фон дер Лајен и Бореља: то је компатибилност ставова према одбрамбеној политици. Немачка министарка одбране већ дуже време је присталица стварања заједничке европске војске. Управо то је био главни разлог због ког ју је француски председник Макрон, не само подржао, него предложио Ангели Меркел. И то не од јуче, него још пре годину дана, како наводе француски извори.
Борел одбија сваку врсту регионалних подела, било да је реч о Брегзиту или Косову. Када је у марту посетио Београд, Борел је био јасан да ће Шпанија наставити политику непризнавања Косова. Он је, на другој страни, присталица повећања трошкова одбране, посебно када је реч о новим технологијама. Важно је и то да жели чврсту политику према мигрантима.
Борељов проблем је однос према Русији, коју он сматра „претњом“ Европи, исто тако „као што је то увек била“, због чега је протестовало руско Министарство спољних послова. ЕУ жели да ублажи конфронтацију с Русијом, тако да Борељов избор доноси проблем и са те стране.
За ову платформу изјасниле су се земље „Вишеградске групе“, готово сигурно на основу договора са Ангелом Меркел, а које је предводио Виктор Орбан. Уз њих је био и Матео Салвини. Орбан је победоносно изјавио да је избор ових кандидата „победа“ за Мађарску, јер је спречен избор кандидата који би били „више него лоши за Мађарску“, који „не поштују земљу, нити њене грађане“.
Готово свако именовање има у себи контраверзу. Осим Лагард, нико нема посебно упечатљив међународни профил, што ће отежати жељену афирмацију ЕУ у кругу великих сила. И она је, међутим, била пред француским судом због злоупотреба у коришћењу јавних средстава док је била министарка финансија.
Ако ова кандидатура, за коју се гласа 16. јула, пропадне, онда ново име мора да се појави у року од месец дана и да буде предложено Европском парламенту. Међу незадовољним земљама налази се и Бугарска. Премијер Борисов се преко изјаве о Косову придружио онима који ће тражити законодавна овлашћења Европског парламента као противуслугу за глас за Урсулу фон дер Лајен. Том делу незадовољних демохришћана, социјалиста, либерала и зелених неће бити нимало жао, уколико њена кадидатура пропадне на гласању.
Драган Бисенић/Данас