Стварно: Хајде да буде мрак. Хајде да погасимо сва светла у Србији. Хајде да се никад ништа не види. Осим онога што Он жели да види. Хајде да нико више не сме да напише ниједну реч против Великог Вође, јер му због његовог сопственог незахвалног народа стално скаче притисак. Није ред да Велики Вођа после пет година бољег живота мења народ. Зато је боље да буде мрак. Да на телевизијама гледамо само његово мудрозборије. Да на радио станицама нон стоп емитују шта је рекао премудри Он. Да новине излазе једном месечно. И да марљиво прикупе све податке о томе колико нам је боље сад него прошлог месеца. Шта се буде дешавало у међувремену – видећемо на телевизији. Шта ће нама светло? Нама, непослушнима? Шта ми има тамо да нешто протестујемо и бунимо се? Светло треба да сија само у кућама оних-који-припадају-исправној-политичкој-опцији. Онима који безпоговорно верују у Њега, па су чак спремни да због њега раде 25 сати: што код куће, што на послу, што на интернету. Тај интернет је, знате, опасна работа! На њему свако може да напише нешто што ће да изнервира Господара Вучића. А будале смо ми: Стално га пљујемо, постављамо неке уринарне твитове, објашњавамо како је некада давно у овој земљи постојао неки Александар Вучић који је слао људе у рат. А то наравно – није овај наш Господар Вучић него неки други, стари, верзија Вучић 1.0. Замислите на том интернету свако мало се појави неки Дража. Али зна се: он је страни плаћеник и домаћи издајник (по други пут у својој каријери, колико ја знам) и пише за (како каже премудри ректални трбухозборац Великог Вође Драган Ј. Вучићевић) „Подлистак ЦИА“ и за „ЦИА телевизију“. Ал, добро, Дража и није тема. Тема је мој колега по перу, пријатељ пре свега, новинар са великим Н, човек који воли ову земљу (отрцано ми звучи оно „патриота“) Михаило Меденица.Медени (како га све жене, не знам зашто, зову) један је од ретких новинара које увек, радо читам. Зато што му је перо бритко. Зато што уме да насмеје. Зато што је циничан. И зато што пише из срца, с мудима. Овај пут вам се нећу извињавати на делимичном простаклуку. Елем, тај Медени, објавио је на свом блогу „Два у један“ сатирични приказ гостовања Александра Вучића у емисији код Миломира Марића. Објавио га је, замислите, и на Фејсбуку. Срамота, зар не? Тај његов текст на Фејсбуку много је погодио неког друга члана. Неког малог Мићана, или малу Драгану… Неког Бљувотелија или ко-ће-га-знати кога већ. Углавном – једну од погузних мува Великог Вође. И та подгузна мува је пријавила профил мог друга. А Фејсбук, на ком иначе можеш да назовеш неког обичног човека лоповом, убицом, преварантом, силоватељем, педофилом, ратним злочинцем, Фејсбук, на ком терористи самоубице остављају поруке пре него што крену да се разнесу и побију успут гомилу људи – укине профил Михајла Меденице. Није ми баш најјасније који су аргументи уважени, али… Меденог нема. Макар само на један дан. Е, па сад без рукавица Је ли, послушници, да ли сте икада у школи (а ваљда сте барем основну завршили) чули за књижевну форму која се зове сатира? Да ли сте, муве бедне подгузне, икад чуле за Радоја Домановића? Нећу да ми се друг уобрази, али бих га радо назвао Домановићем 21. века (зеза га што је писао и у 20-ом). Је ли, послушници, да ли сте свесни да ћете једног дана (а све ми се чини да тај дан није далеко) изненада постати мањина? Да ли знате да, као што ви бележите ко пљује Великог Вођу, ко твитује против њега, ко пише текстове у којима уништава његове наводне успехе – постоји неко ко снима ваше ботовање и тровање народа. Да ли знате да људи веома добро знају ко је од вас запишавао живи народ? Да ли знате да ће – када падне мрак – бити прилично незгодно? Да ли знате да мрак може да падне и на очи? Александар Бећић, Колумниста
