Вама како драго, али мене понашање председника Вучића умиљава, а некад чак доводи до суза саосећања. Јер је он себи изабрао не баш лаку судбину главног човека омалене земље, а то је тешка улога, зато што, куд год поледаш – свуда проблеми. Тако се и у свом интервјуу београдској «Пинк» телевизији А. Вучић пожалио: «Ми смо данас под великим притиском великих држава. Ја први говорим о томе на такав начин. Више није могуће било где се појавити на Западу, а да вас не питају о Русији. И да вас Руси не би критиковали да ви нисте урадили нешто што они сматрају интересом, но против чега се залаже Запад». Ја сам се већ био скоро распилавио од откровења председника, али сам се онда сетио да је он ових дана публиковао у „Блицу“ такав програмски материјал који се зове „Зашто нам је потребан унутрашњи дијалог о Косову“. Узгред, одмах иза те публикације појавио се текст Ивице Дачића, Расима Љајића, Владимира Костића и чак и Душана Ковачевића и све у том истом духу. Постало је јасно да је по свести Срба испаљен колективни информациони плотун. Расуђивања тих уважених лица су ме веома забринули, јер се у њима води прикривени разговор о томе да ће се Косово једном морати признати и да ће Београд једном морати престати играти улогу невине девојке. Истина, све је то запрашено тако високоумним расуђивањима, да без флаше ракије то не можеш схватити. Премда, ако се пажљиво разабереш, то је само понављање одлука Бриселског споразума из 2013. године, који се прво појавио у немачком Бундестагу, а потом је прешао у престоницу ЕУ. Знајући расположење сопствених бирача, Вучић је морао (или његови сарадници) да се веома потруди како би припремио информациони производ по принципу „и нашим и вашим“. Да би у ЕУ и НАТО били задовољни и да сопствени грађани ништа не би схватили. А већ наступ на „Пинку“ – то је за Москву и присталице српско-руског пријатељства. Као, извините грађани, но, мене тако притискају, да сам ја сада принуђен да са Хашимом Тачијем говорим о свакојаким српско-албанским проблемима. И треба рећи да су се у Русији појавили одговори потребни А. Вучићу. Велики аналитичари пишу да Србију заиста ломе, да јој треба помоћи, но, наравно, ако се она сама буде супротстављала. А уколико она не пројави политичку вољу ка супротстављању, онда каквог има смисла улагати силе и средства? Ти аналитичари спадају у категорију птица које су испале из гнезда марксизма-лењинизма и саме себи повредиле главу. Они верују у то да „стихијска воља“ народа може решавати државну политику. Приступање Црне Горе НАТО пакту представља доказ да је такво мишљење настало у резултату трауме главе. Мила Ђукановића и његове НАТО покровитеље баш брига за „стихијску вољу“ народа и урадили су све што су планирали. Зато и по питању Србије није потребно упадати у стање блаженог делиријума и маштати о томе, да ће: Бирачи схватити, да под покрићем приче о „притискању“, А. Вучић уводи земљу под контролу Запада, који ће се улити у њен полуколонијални положај. Схвативши тај факт, становништво иницирати новог лидера који одговара његовим историјским тежњама. То се неће десити. У Србији нема снага сличних политичарима-боливарцима Венецуеле. Но, и у Русији ће сви пажљиво мотрити маневре српског председника и потпуно је могуће да ће његови разговори са Хашимом Тачијем постати нова полазна тачка у њеним оценама. Зато што се косовари не спремају, не умеју и неће водити са њим равноправан дијалог. Због тога ће Београд морати поднети не баш мало понижења. Уопште не због тога што је он слабији од Косова, него зато што је изабрао себи такву улогу. слика: http://www.vaseljenska.com/politika/taci-cestitao-vucicu/
