Снага Александра Вучића је у страху народа да прогледа и види уплашеног човека који с небеских висина стреми паду, а не лету. Уплашен и прилично усамљен, верујте, пада покушавајући читаву Србију да повуче за собом позивом на некакав срамотан унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, тражећи алиби за издају коју ће моћи да припише вољи народа, што му не сме проћи ако је у нама још капи крви предака коју нам ваља оставити за потомке, а не пролити за мастионицу и перо Александра Вучића, којим ће занавек ставити тачку на Србију! Не претерујем, верујте, јер Србије без Косова и Метохије- НЕМА! Постојати може, али је нема! Не као државе, јер држава је дом, а може ли се у дом без темеља, прага, прозора, огњишта, верига над њим и кандила под иконом?! Једини мит с којим би му ваљало да раскрсти је он сам,створен од опсене и лажи, спреман да Србију сведе на меру два котура тоалет папира, па кад се потроше… Пред нама су дани по којима ће нас столећа памтити, па нам ваља дозвати се у памет, јер, људи, не може грана на којој седимо бити зеленија ако се стаблу сатре корен, колко год покушавао да нас убеди како ће брижна Европа притрчати да придржи грану док с ње висимо ко мајмуни, увесељавајући гримасама и урлицима богату господу… Сада је тренутак саборности, чини ми се важнији неголи и један у страдалничкој историји, јер и ви који никада ногом нисте крочили на Косово и Метохију морате схватити да јесте пресвето баш зато што никад не мораш закорачити а закорачио јеси! Свакоме од нас је први корак на Косову и Метохији, где год нам се чинило да смо га другде направили! И онај први плач новорођеног јесте плач за тим лактом освећене земље, јер док год плачемо за Косовом имамо се чему искрено и радовати! Народ који нема над чим да заплаче- нема ни за чим да се насмеје… И ви који у Бога не верујете, знајте да од верује у вас и вероваће довека, јер кандила ондашњих светиња тињају за сваког од нас, незгасла вековима, па одакле нама право да у Вучићевом монологу који само уз наше јадно пристајање може бити какав дијалог- дунемо у тај свети пламен и смрачимо бескрај верујући да је за постојање довољно само бити жив, али не и животан?! Вели господин с лажних висина да нам је Косово камен спотицања на путу ка Европској унији, и да ће дијалог о њему бити лековит за све нас! Е, па, Икаре тужни, то што називаш каменом спотицања је камен међаш, а ако се већ спотичеш о њега то је зато што у мраку својих намера и бесрамља гледаш само очима, разгораченим у страху и самоти, јер усамљен си, знам, на тим висинама колико год ти маса одоздо клицала. Кличу и онима који лете једнако као и онима чији пад прижељкују, не бој се… Спотичемо се једини о ове твоје темељце које побадаш ни за шта, правећи до Србије долину крајпуташа. А, што се лековитости дијалога тиче, откуд ти то да смо болесни па нас ваља лечити?! Од чега- Косова и Метохије, Србије, будућности које нећемо имати ни за разгледницу да је оставимо потомцима?! Можеш ли се звати владаром Србије а владати њоме ко сезонски радник на туђој њиви за коју не мариш хоће ли родити или закоровити?! Колико ће Србије остати да је не приме у ЕУ, а да буде помери господара којима је сервирате ко подгрејан ручак од јуче?! Не више од салвете да обришу мусаве браде и масна уста пре него што подригну и баце нешто бакшиша на под да гледају како повијате кичму манито јурећи ситнину по биртији… Молим Вас, нека тај унутрашњи дијалог буде молебан за спасење нашег Косова и Метохије и ништа више од тога, јер ко се на међашу спотиче тај својега нема! Не издајте и не призивајте да заједно с Вама то учинимо векове прошле, јер будућих бити неће! Свака ће нова година бити годишњица Србији, а свако Сретење парастос држави које више нема, колко год да је буде! Не смете учинити то што сте наумили, јер ко у том дијалогу надгласа пећка звона- упалиће свећу за душу читавом народу! Од Косова и Метохије болесни нисмо, не убеђујте нас како је за наше добро да нам одсеку ноге како бисмо трчали брже… (Два у један) www.nspm.rs/hronika/mihailo-medenica-unutrasnji-dijalog-iliti-opelo-za-srbiju.html
