Варшава је била домаћин самита Иницијативе „Три мора“ на којем су се окупили лидери дванаест европских држава. Циљ иницијативе је јаче повезивање земаља које излазе на Балтичко, Црно и Јадранско море. Иницијативу „Три мора“ чине Чешка, Словачка, Мађарска, Литванија, Летонија, Естонија, Аустрија, Румунија, Бугарска, Хрватска и Словенија. Пољска је била домаћин, суорганизатор скупа била је Хрватска, а идеја о одржавању самита веома се допала америчком предсједнику Трампу, који је био почасни гост и централна фигура скупа, који представља покушај привредног и инфраструктурног повезивања дванаест земаља Средње Европе. Модератори скупа били су пољски предсједник Анджеј Дуда и неизбјежна Колинда Грабар Китаровић. Домаћини су очекивали да ће Трамп похвалити пољски ниво демократије, и указати на Пољску као важног америчког савезника у односима са ЕУ, као и истаћи њену улогу непробојног зида од руске агресије. Премијерка Беата Шидло додворавала се Трампу до границе неукуса, а по снисходљивости могли би јој парирати једино Хашим Тачи и дружина са окупираног Косова. Али, Трамп је изневјерио очекивања пољских званичника, те је штавише на препуни Трг Крашињских довео и Леха Валенсу, којег пољска власт избјегава, иако се Валенса у Пољској још доживљава као синоним отпора комунизму. Вјероватно је Споменик Варшавском устанку, који се на тргу налази као знак сјећања на устанак Пољске домовинске армије (Армија Крајова) против нациста током Другог свјетског рата, Трампа инспирисао и подстакнуо да покаже познавање историје, али амерички предсједник није успио импресионирати домаћине. Они су очекивали да ће их похвалити и потврдити улогу Пољске као главног америчког савезника у борби против „опасности са Истока“, и као важног привредног партнера с којим ће се САД консултовати о свим питањима „високе политике“. Јарослав Качињски, лидер владајућих конзервативаца, увјерен је да је Пољска, као чланица ЕУ и највећа словенска држава у тој заједници, достојна респекта и позиције једног од водећих фактора у ЕУ. У том свјетлу треба и посматрати Иницијативу „Три мора“, коју предводе земље које су у ЕУ највише привржене католичанству, Пољска и Хрватска. Иницијатива „Три мора“ баш и није добра порука Меркеловој и Француској, а звучи и као безбједносна и економска пријетња Русији, у смислу њене изолације и онемогућавања приступа ЕУ тржиштима. Трамп, као што смо већ констатовали, није испунио очекивања домаћина, али им је успио продати ракетни систем Патриот, вриједан више милијарди долара. Трамп је то извео маниром путујућег трговца оружјем, а наредни купац Патриота треба да постане Румунија. Пољска има задаћу да штити Балтичке земље од руске тврде и меке моћи, док Хрватска треба да штити ЈАНАФ и Јадран од руског утицаја, у одређеном смислу и Црно море, јер задатак којег се Хрватска прихватила гласи да заједно са земљама Црноморског базена отежа активности Руске црноморске трговачке и ратне флоте. Пољска, потпуно на америчкој линији, кивна је на Њемачку због идеје о изградњи Сјеверног тока 2, нарочито због наговјештаја јаче економске сарадње Њемачке с Русијом. То је потпуно у супротности с пољским очекивањима да постане главни конзумент америчког течног гаса. Поред сарадње са Словачком, Румунијом, Бугарском, Словенијом, Аустријом и Чешком, Пољска посебно повезивање тражи са Балтичким земљама и Украјином, како би се савезом земаља „међуморја“ на потезу Балтик – Црно море, формирали различити коридори кроз које Русија не би имала пролаз. Пољска настоји да развије свој утицај и у Вишеградској групи, али главни план, чвршће повезивање са САД, није успио, и поред тога што је Пољска учинила све што је могла како би се наметнула за незаобилазног партнера, нарочито у погледу снажне бране према Русији. Највећу бригу задао је неодређен Трампов одговор у вези опстанка, или реконструкције НАТО, иако се Варшава уз Шведску више од других у региону залаже за модернизовање одбране, и настоји да земље Балтика буџетска издвајања за НАТО до 2022. године подигну на 15 милијарди долара. Пољска издвајања су већа од издвајања других у региону и износе 2% буџета. Након Пољске Трамп се упутио у Хамбург да би присуствовао самиту Г 20 који се одржао 7. и 8. јула. Општепознато је ко су биле звијезде самита. У центру пажње били су, наравно, Путин и Трамп. Теме разговора биле су очекиване и познате, као и реакције из ЕУ и САД. Реаговање медија и појединих политичара, такође се могло предвидјети. Земље ЕУ су посебно незадовољне, јер су остале на маргини дешавања, а незадовољство које је показала Меркелова изискује анализу, јер су интереси и планови Берлина вишеслојни, а артикулишу их турбулентне околности. Чињеница је да је ЕУ на прагу потпуне дисфункционалности. Чланице које се налазе на политичком рубу ЕУ, као и новопримљене, дубоко су незадовољне односом бриселске администрације. Познато је да се ове земље носе са лошим економским насљеђем и застарјелом технологијом, да је код политичке и економске елите присутан стари начин размишљања из доба дириговане привреде. Ватре које су у Хамбургу палили Сорошеви „антиглобалисти“ нису се ни угасиле, а Трамп и Тилерсон су, један на твиту а други на састанку са Порошенком, показали познато лице америчких политичара. Можда су њихове реакције продукт оштрих коментара „дубоке државе“, што већ постаје дегутантно. Међутим, очито је да се приликом сусрета Путина и Трампа јавила обострана симпатија. Путин, ако је наишао на искреног саговорника, комуникацију покушава уздићи до пријатељства. Тако Путин и данас Берлусконија сматра за пријатеља. Међутим, након разговора са Трампом, ствари се ипак настављају кретати у негативном смјеру, и то управо оном који „дубока држава“ жели, а то је изазивање Путина. Наиме, упоредо са доласком Тилерсона у Кијев, гдје се упутио директно из Хамбурга, у украјинску луку Одесу стиже америчка падобранска бригада, а допловила су и два америчка ратна брода. Једино што се може закључити је да министар одбране Џим Матис има потпуно слободне руке и да и без Трамповог одобрења изводи операције. Тачно је да су вјежбе раније договорене, али Трамп их је могао опозвати, а Тилерсон и није морао лансирати стандардну замјену теза у вези Минског споразума, којег једино Путин одржава живим. Порошенко ће то протумачити на свој начин, односно као подршку за даље провоцирање Русије на граници са Кримом и одобрење за бомбардовање цивила у Донбасу. Након Хамбурга услиједило је међусобно увјеравање ЕУ и САД да санкције Русији неће бити укинуте док се Крим не врати Украјини и не испоштује Мински споразум. Иста матрица примјењивана је на Косову и у БиХ, а све говори да ће неконзистентност америчке политике потпуно „испливати“ на Блиском истоку. Треба се вратити мјесец дана уназад и анализирати Трампову посјету Ријаду. То је еклатантан примјер америчке „растрзане“ политике и потпуно одсуство старе дипломатије, боље речено, уобичајене дипломатије. Трамп, краљ некретнина, и Тилерсон, краљ нафте, осмислили су, уосталом као и сви пословни људи, начин да профитирају из претходних Обаминих оптужби на рачун Ријада за учешће у нападу 9/11. Имајући у виду да је Катар један од водећих свјетских произвођаћа гаса, јер заједно са Ираном располаже са можда највећим базеном гаса и нафте, амерички прагматизам се показао на дјелу. Ријад је остављен у улози вјерног савезника, а уједно је зарађен велики новац договореном продајом оружја. Катар је оптужен. Користећи прагматичне методе, учешћем на плесу са сабљама, Трамп је покушао да учврсти утицај на Арапском полуострву, одреди нови правац геоекономије, и оперативну стратегију на ширем подручју Блиског истока. Доласком на мјесто предсједника Трамп је показао да је најватренији поборник доктрине America First, чиме жели задржати америчку изузетност и позицију предводника уређења новог свјетског поретка. Олако се дају оцјене да је Трамп незналица, да није компетентан, да дјелује смушено. За разлику од ставова који доминирају у Конгресу и Сенату, Трамп не жели рат с Русијом, већ умјесто тога жели јаку Америку која би ојачала оружано, али и економски, те жели да учврсти долар да би могао парирати јуану. Он врло успјешно води анти-дипломатску политику, и она је фрагментисана, неухватљива. Трамп настоји да исправи низ грешака које су чинили Буш и Обама. Он покушава да доврши прекомпозицију Блиског истока, посебно Арапског полуострва, и да Русију и ЕУ „стави под контролу“. Његов основни проблем је што још нема контролу над безбједносним сектором у својој земљи, нема је ни над Пентагоном, а у потпуности ни над својом администрацијом.
