Идеја о трансформацији организације у „Европу две брзине“, која је све популарнија у последње време у руководству ЕУ, изгледа да у последње време почиње добијати све реалније обрисе. Међутим, не у виду конкретних разрађених пројеката реформи, него у облику продубљујућих социјално-економских противуречности међу европским регионима. Главни губитник у процесима који се одигравају су државе централне и источне Европе, а посредно – балканске земље које тако активно теже да се интегришу у за сада још формално „јединствену“ Европу. „Европским земљама у развоју“ – управо тако су се однедавно у документима ЕУ и других међународних организација почеле називати источно-европске земље – прете „озбиљни економски потреси“. Такав закључак садржан је у документима Међународног монетарног фонда, који су припремљени за регионалне конференције у хрватском Дубровнику. Према сведочењу директора европског департмента ММФ Пола Томсена, за последњих 10 година потенцијал економског раста у земљама централне и источне Европе смањен је два пута. И ова тенденција добија све очигледније политичке последице, доприносећи расту нестабилности у државама југо-источне Европе и претећи да одбаци ситуацију на период са краја 90-их година прошлог века. Према сведочењу Пола Томсена, власти неких земаља региона сумњају у предност европских интеграција пошто је успорено зближавање између истока и запада Европе због кризе и економских тешкоћа (а у неким случајевима то зближавање је и потпуно заустављено). Услед тога, према оценама ММФ-а, међу земљама источне Европе „почела су да се јављају питања“ поводом сврсисходности спровођења прилично болних реформи у економској и политичкој области. Заоштриле су се и противуречности између Немачке – земље која добија максималне дивиденде од кризних појава у ЕУ у целини и у евро-зони посебно. „Ни један искрени посматрач не може порећи да су економске структуре у Европи искривљене – посебно се то односи на Немачку, што Берлин, изгледа, не примећује“ – веома исправно примећује с тим у вези америчко издање The National Interest. [http://nationalinterest.org/feature/the-european-union-has-currency-problem-21449] Ништа мање озбиљан проблем за источну Европу представља и непрекидни „одлив мозгова“ у западном смеру. Према подацима ММФ-а, за последње године се у земље Западне Европе из централних и источних области пребацило отприлике 20 милиона људи. [http://www.vestifinance.ru/articles/88009] Продубљавање социјално-економских и политичких противуречности између западног и источног „крила“ ЕУ належе на заоштравање међудржавних односа у тој области ЕУ, коју треба сматрати „језгром“ евро-интеграција. Последњих дана се распирио нимало шаљив дипломатски скандал између Аустрије и Немачке. Као повод је послужила изјава аустријске владе о намерама да пооштри пограничну контролу границе са својом јужним сусетком и чак да у ту област пребаци оклопну технику. Министар одбране Аустрије Хан Петер Доскозил је изразио спремност да организује војне јединице на граничном превоју Бренер (један од главних планинских превоја) у Источним Алпима и да размести четири оклопна транспортера Pandur у Тиропољској области ради јачања позиција, које су већ заузеле армијске јединице у саставу од отприлике 800 војника. Званичан разлог оваквих мера је тежња Беча да се супротстави приливу нелегалних имиграната који продиру у Италију из Северне Африке и преко балканске маршруте из Турске. „Ми морамо да се припремимо за развој миграције у Италији и ја очекујем да ће погранична контрола морати да се активира у скорије време“ – истакао је шеф аустријског одбрамбеног ресора. „Ми видимо како ситуација у Италији постаје све оштрија и ми морамо бити спремни да избегнемо ситуацију каква је била на лето 2015. године“ – додао је он. Министар иностраних послова Аустрије Себастијан Курц је такође потврдио да је његова земља спремна „да у случају неопходности заштити“ границу са Италијом и оружаним путем. У Риму су упалили аларме. Амбасадор Аустрије је био хитно позван у министарство иностраних послова Италије ради објашњења. Три околности су изазвале посебно негодовање у политичким круговима Италије. Као прво, насилна дејства Аустрије уследила су неколико дана пошто је министар иностраних послова Италије затражио да се друге земље-чланице ЕУ прикључе проблему и помогну његовој земљи да се суочи са изненада појачаним приливом миграната. Јасно је да покривање аустријско-италијанске границе војском и оклопном техником – уопште не представља одговор на који су рачунали у Риму, рачунајући на европску солидарност. Други моменат носи унутар-политички карактер. Затварање границе са Аустријом значи да на територији Италије могу „одсести“ десетине и стотине хиљада избеглица – што ће неминовно утицати на имиџ и електоралне губитке дејствујућих власти. Према подацима профилних служби ОУН, у првој половини текуће године у Италију је стигло отприлике 85 хиљада избеглица и миграната, што је за 20% више од одговарајућих показатеља за 2016. годину. Ипак преко Средоземног мора током 2017. године у Европу се већ пребацило више од 100 хиљада избеглица. [http://www.vestifinance.ru/articles/87687] Још карактеристичније је – према социолошким предвиђањима – да само трећина пристиглих реално беже од ратних сукоба или се спасавају од политичког прогона у отаџбини. Остале две трећине су „економски мигранти“ – углавном млади усамљени мушкарци са минималним образовањем који су способни да створе претњу како тржишту рада, тако и социјалне сигурности Италије и других земаља куда они пристижу. На крају, постоји и трећи аспект садашње кризе: историјско-међудржавни. Јужни Тирол и оближње области су историјског региона Тирола представљају сами по себи предмет дугогодишњих територијалних спорова између Аустрије и Италије. Зато се и у Бечу и у Риму традиционално болно односе према сваком једностраном кораку у тим рејонима. Не чуди да су садашњи маневри аустријске армије изазвали у Италији стање блиско шоку. Међутим, ни Аустрија се не може критиковати због недоследности. Средином 2015. године Беч се јасно придржавао курса за максимално „стискање“ избеглица и миграната на сопственој територији и недозвољавање доласка нових партија миграната. То је већ изазвало трвења Аустрије са Мађарском, Чешком и другим земљама. Не треба сумњати да ће нови раст прилива „гостију“ из Северне Африке и Блиског и Средњег Истока, који примећујемо у овом тренутку, поново постати предмет ватрених дискусија у регионалним престоницама и на нивоу руководства ЕУ. На тај начин, на карти ЕУ се – чак и уколико ставимо у заграду Brexit, «фактор Трампа» и узајамне односе између Париза и Берлина – све јасније оцртавају два сукоба, потенцијално веома опасна по јединство организације: социјално-економска криза, праћена растом политичке нестабилности у југо-источној Европи, и «миграциони колапс», који прети Италији и централној Европи. Оба конфликта нису настала јуче, међутим, у условима садашње геополитичке нестабилности у Европи и по њеном периметру, они стичу посебну оштрину.
