Руски превентивни удар ако се Украјина одлучи за "хрватски сценарио"?

Поводом Порошенкове посете Сједињеним Америчким Државама администрација украјинског председника је, као што се могло и очекивати, издала гомилу бравурозних саопштења о томе како се припремају „врло важне одлуке” између Вашингтона и Кијева. Са друге стране, неки украјински медији су скренули пажњу на формалност и испразност Трамповог састанка са Порошенком.

Па ипак, поједине теме које је украјинско руководство покренуло у Вашингтону имају одређеног смисла. На пример, шеф украјинског Генералштаба Виктор Муженко је у првом сусрету са новим шефом Пентагона Џејмсом Метисом по ко зна који пут замолио да се Украјини достави „летално оружје”, а Порошенко је по повратку из Вашингтона најавио да ће САД „до октобра” донети одлуку о испоруци „одбрамбеног оружја” Кијеву. Додуше, Порошенко је познат по својој склоности да све преувеличава (благо речено).

МСП РФ: Хрватска планира да Украјини пренесе искуство из грађанског рата

У међувремену се у Донбасу поново разбуктава оружани сукоб. „Житно примирје” које је склопљено 24. јуна ради жетве пшенице већ прве ноћи су прекршиле украјинске оружане снаге ракетирањем снага самоодбране ЛНР. У том контексту се појавила информација да су јединице оружаних снага Украјине на линији раздвајања непланирано замењене „добровољачким”, тј. казненим батаљонима (попут батаљона „Ајдар”) који су 2014. и 2015. године интензивно ратовали против цивилног становништва Донбаса. А иницијатор ратне хистерије и секретар украјинског Савета за националну безбедност и одбрану Александар Турчинов изјавио је да се врше припреме за проглашавање ратног стања на једном делу територије Украјине уместо „Антитерористичке операције” (АТО) која је већ свима досадила.

Све то упућује на мисао да ће Порошенко уочи старта своје председничке кампање покушати да врати Донбас силом, договоривши се о томе претходно са Европом и Американцима, од којих ће званично добити оружје. Шта Русија може предузети у том случају?

Лавров, Порошенко и Путин у Минску 27.08.2014. / Reuters

Уколико се појаве поуздане информације о припреми агресије усмерене против цивилног становништва Донбаса са циљем да се униште ДНР и ЛНР, не треба искључити могућност да Русија изврши превентивно ракетирање војних јединица Украјине. Другим речима, може бити спроведена својеврсна „операција приморавања на мир” попут оне из 2008. године у Грузији, када је руска војска приморала на мир Михаила Сакашвилија, који је такође био необуздани евроатлантски маштар, а данас се углавио међу украјинске опозиционаре.

У Кијеву се одавно радо говори о „хрватском сценарију повратка Донбаса”. Порошенко и његово окружење сањају о таквој операцији. Кијевски лидер се може упустити у сличну авантуру уколико буду успешни преговори о испоруци оружја, потпуном игнорисању споразума из Минска и прећутној европској сагласности. Међутим, тада са руске стране у игру могу ући неочекивани актери.

Где су границе могуће „превентивне реакције” Москве? То је питање о коме одлучује политички, а не војни врх. У политичком смислу Русију може интересовати само историјски део Украјине са леве стране Дњепра, од Харкова до Херсона. Москва се у Украјини суочава са одвраћањем колективног Запада, и боље је да се то одиграва на обали Дњепра, него на граници са Белгородском облашћу. То је сасвим нормална реакција сваке велике државе као носиоца цивилизације усмерена на заштиту сопственог животног простора.

„Зашто Русија не интервенише у Украјини?“

Описани сценарио свакако није никакво упутство по коме треба дејствовати, али је очигледно да се он разматра као једна од могућих варијанти која би се могла реализовати у крајњем случају. Ако Кијев жели да спречи такав сценарио, он мора сести за преговарачки сто са представницима ДНР и ЛНР и испунити фамозни „споразум из Минска”.

У овом тренутку Европа има доста добру „полугу” за вршење притисака на Украјину у виду могућности да обустави важење безвизног режима. Та „полуга” би добродошла ако би се Брисел изненада заинтересовао за успостављање правог мира у Донбасу. Претходно би Немачка и Аустрија (које су се оштро успротивиле новом пакету америчких антируских санкција) могле понудити нови формат за разматрање реализације споразума из Минска, док то није учинио неко други.

Олег Бондаренко је политиколог, директор руског центра Агенције стратешких комуникација

Руску верзију чланка прочитајте овде.