Београд – Оптимално би било да три запослена издржавају једног пензионера, јер би тако била обезбеђена финансијска самосталност пензијског фонда. Упркос чињеници да је за последње четири године број новозапослених, према званичним подацима, повећан за 400.000 –однос броја пензионера и броја запослених у последње три године и даље је незадовољавајући. На једног пензионера долазе 1,4 запослена. Оптималан однос требало би да буде један према три, односно, да три запослена „издржавају једног пензионера”, јер би само у том случају била обезбеђена потпуна финансијска самосталност пензијског фонда. Према речима Ивана Мимића, финансијског директора ПИО фонда, све и када би укупно радно способно становништво у Србији у овом моменту ушло у осигурање, односно нашло посао, максимални могућ однос броја корисника пензија и броја радника био би један према 2,2. Добро је, међутим, што се упркос томе, издвајања из буџета за исплату пензија смањују. И то из године у годину, са 48,2 одсто у 2012. на 35,18 процената у прошлој години. „Уколико би био изузет новац намењен једнократној исплати пензија од по 5.000 динара, како је то било у 2016. години , што није редован расход фонда, учешће буџета у исплати пензија било би још ниже – око 34,2 одсто“. Истовремено су укупни приходи и примања Фонда, у прошлој години, остварени у износу од 583,36 милијарди динара, што представља 97,67 одсто планираног новца и што је за 9,42 милијарде динара више него у односу на 2016. годину. Наплата доприноса већа је номинално 3,99 милијарди динара у односу на годишњи план, а 15,33 милијарде динара од износа остварених у претходној години. Фонд је, дакле, за прошлу годину повукао 10,15 милијарди динара мање пара из буџета од планираних, чиме је учешће нето пензија у БДП у 2016. смањено на 11,8 одсто. Тиме се Србија приближава ономе што ММФ од ње очекује – да учешће пензија у БДП буде 11,3 процента. На питање колико је реално очекивати да Србија дође на то да на три радника иде један пензионер, Ранка Савић, председник Асоцијације независних и самосталних синдиката Србије, сматра да то неће бити ускоро. „Не верујем у податак да је за четири године запослено 400.000 радника. Треба питати колико их је у исто време остало без посла, па упоредити. Јер, да је дошло до толиког раста сигурно да би већ сада и однос броја запослених и пензионера био бољи, а не да стагнира последње три године“, каже она. С друге стране и до односа један пензионер према 2,2 запослена може доћи тек када се нешто промени према послодавцима. „Иако је мој посао да браним раднике, а не њихове газде, како очекивати да они запошљавају више радника, када осим намета на зараде, имају обавезу да плате још стотину других такси – од еколошке до обавезног чланства у ПКС. Који послодавац може све то да плати, да заради и редовно уплаћује доприносе“, пита наша саговорница. Исто тако, не може се повећавати број запослених, тако што ће се слати у пензију они којима је остало годину или две да се пензионишу, наглашава Савићева. Све док се, дакле, у том делу пореске политике, не направи отклон према послодавцима, којима ће држава смањити бројне намете од којих се сама финансира, тешко да ће у Србији на три запослена доћи један пензионер, што би било идеално, закључује она. Јасна Петровић-Стојановић / Политика
