Umetnost kao terapija: Žene Avganistana slikaju svoju stvarnost i svoje snove
"Nažalost, kao i druge avganistanske devojke, sada ostajem kod kuće", kaže ona. "Prikazujem bol i patnju avganistanskih devojaka, što mi se ne sviđa jer želim da prikažem radost avganistanskih devojaka i lepotu svoje domovine".
Ahmadzai, koja je bila na trećem semestru univerziteta u vreme prisilnog zatvaranja škola, želi da oslika težnje avganistanskih žena skrivenih iza burke.
Porodica Mine Mamik je iz provincije Nangarhar. Preselili su se u Holandiju kada je bila dete.
"Naša domovina je prošla kroz strašna vremena, ali sada smo u jednoj od najmračnijih faza naše istorije, jer smo jedina zemlja na svetu u kojoj devojčice ne mogu da idu u školu i obrazuju se i ograničene su za mnoge druge stvari", kaže.
Mamik je naslikala "Hope" (Nadu) da izrazi svoju želju da se Avganistan jednog dana ponovo podigne iz pepela. "Žene su izvor svetlosti, hrabrosti i motivacije u svojim domovima, ali iu većim razmerama. One su osnovni stubovi svakog društva, a tako su i stubovi našeg društva", dodaje ona.
Lema Sarvan je iz provincije Gazni. U Pragu živi više od decenije.
"Ova slika simbolizuje ugnjetavanje žena u Avganistanu. Učenica je spremna da ide u školu, ali ne može zbog sistema koji su uspostavili talibani", kaže ona.
Sara Rahmani je rođena i odrasla u Avganistanu. Pre pet godina se preselila u Sjedinjene Države i trenutno studira građevinarstvo. Njena slika iznad prikazuje tri faze života izbeglica, posebno devojaka, koje su pobegle u stranu zemlju nakon što su se talibani vratili na vlast.
"Prva faza je lepota, sreća i sloboda Kabula, dok su devojčice išle u školu kao i dečaci", kaže ona.
Druga faza prati haos tokom vladavine talibana. "Tužna situacija zatvaranja škola za devojčice, borba žena i devojčica da povrate svoja prava i pokušaji ljudi da pobegnu iz Avganistana, gde su talibani stvorili okruženje poput zatvora", kaže ona.
Rahmani završava svoje delo "fazom žaljenja i nostalgije nakon migracije".
Sara Barack je rodom iz zapadnog regiona Herata. Dobila je stipendiju za studiranje umetnosti i filma u Turskoj nakon završene srednje škole. Poznata je po tome što je prva žena animatorka u Avganistanu.
Piše:
Učinili su me nevidljivom i nebićem.
Senka, bez postojanja, utihnula,
Uskraćena sloboda, ograničena na moj kavez.
Reci mi kako da se nosim sa svojim besom i svojom strašću?
Reci mi kako da živim na ovom svetu?
Roksar Rahimi, 18, rođena je i odrasla u Kabulu. Održala je brojne umetničke izložbe dok je bila studentkinja tamo. Bila je na poslednjoj godini srednje škole kada su talibani zabranili njoj i drugim mladim ženama da završe školovanje.
U strahu od progona, Rahimi i njena porodica su pobegli iz Avganistana.
Njena slika, Breaking The Chains, prikazuje nevolje mladih žena.
"Kao što vidite na slici, lanac vezan za stopala devojaka se kida i one se kreću ka svetlosti za svoju budućnost. Slika simbolizuje trenutnu situaciju avganistanskih devojčica kojima je zabranjeno obrazovanje. Ali oni ne prihvataju ovu državu, a milioni avganistanskih žena i devojaka bore se za svoja prava na obrazovanje i rad", kaže Rahimi.
"Danas, iako su avganistanske žene lišene prava na obrazovanje, one i dalje uče u tajnosti i ne dozvoljavaju drugima da odlučuju o njihovoj sudbini", dodaje.
Atena Sultani je iz provincije Herat i diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta Herat.
"U Avganistanu su žene bile i jesu žrtve rata. Ovih dana, kada avganistanske devojke prolaze kroz 'hladni rat' koji se vodi nad njima, želim da zamolim da ih podržite i progovorite gde god da ste u svetu".
Sultani nije u mogućnosti da nastavi školovanje na drugom mestu zbog odbijanja talibana da ženama koje su završile studije izdaju diplome.
Marija Hosein-Habibi rođena je u Kabulu, a odrasla u Nemačkoj. Od detinjstva se bavi crtanjem i slikanjem. Magistrirala je i od 2020. godine predaje na univerzitetu, a u srednjoj školi drži časove likovnog i engleskog jezika.
"Kroz umetnost pokušavam da istaknem pitanja u vezi sa Avganistanom i predstavim avganistansku kulturu", kaže ona.
"Druge teme koje pominjem u svom umetničkom radu su pitanja identiteta, društvenog pritiska i individualnih emocija", kaže.
Njena slika iznad je metafora za trenutnu politiku talibana i njene težnje. "Pokazuje devojku sa čadorom, ali ispod, ona čita knjigu koja sjajno sija", kaže ona, "To pokazuje da će obrazovanje dati svetlu budućnost. Knjiga se zove Budućnost Avganistana".
Autorka teksta: Malali Bashir