Međunarodna krizna grupa: Sve strane da traže uzajamno priznanje Kosova i Srbije

Sve zainteresovane strane u dijalogu Srbije i Kosova treba da traže sporazum o uzajamnom priznanju dve države, a članice Evropske unije (EU) treba da daju znak da će podržati svaki dogovor koji je u skladu sa poštovanjem ljudskih prava i međunarodnim pravom, navodi se u izveštaju „Ponovno pokretanje dijaloga između Kosova i Srbije“.

Autor izveštaja je Međunarodna krizna grupa, međunarodna nevladina inicijativa za rešavanje sukoba.

Uz konstataciju da su napori za rešavanje dugotrajnog spora „propali“, u izveštaju se napominje da su se pod okriljem EU uz zastoje rešavala tehnička pitanja, ali da je zaustavljeno rešavanje suštinskih političkih pitanja.

Dodaje se i da je napor Sjedinjenih Američkih Država da posreduju u sporu propao, nakon što je tri dana pred sastanak lidera Srbije i Kosova u Vašintgonu, tadašnji kosovski predsednik Hašim Tači optužen za ratne zločine.

Vašingtonski sporazum između predsednika Srbije Aleksandra Vučića i kosovskog premijera Avdulaha Hotija, uz posredstvo bivše američke administracije na čelu sa predsednikom Donaldom Trampoom, opisan je kao „simbolički“.

„Dok se ne reši spor Srbije i Kosova, obe države neće moći da pristupe Evropskoj uniji, a Kosovo neće moći da postane ni članica Ujedinjenih nacija i NATO saveza“, podseća se u izveštaju.

Postojeći spor predstavlja rizik i za manjinske zajednice (Srbe na Kosovu i Albance u Srbiji), a prepreka je i regionalnoj bezbednosti, pa bi uspešan završetak dijaloga doprineo stabilnosti Zapadnog Balkana i Evrope.

„Beograd i Priština treba javno da istaknu potrebu za kompromisom. Kosovo bi trebalo da traži veću političku, bezbednosnu i ekonomsku integraciju sa svojim partnerima dok se ne postigne konačan dogovor“, smatraju autori izveštaja.

Uloga Evropske unije u dijalogu

Uz podsećanje kako su tekli pregovori Srbije i Kosova pod okriljem Evropske unije, izveštaj Međunarodne grupe zaključuje da su se poslednje runde dijaloga u Briselu vodile oko pitanja nestalih osoba, povratnika i ekonomije, ali da se pitanje Zajednice/Asocijacije srpskih opština na Kosovu „pokazalo previše kontroverznim da bi se i našlo na dnevnom redu“.

Dijalog Srbije i Kosova traje, ali bez dogovora – konstatuje se.

„Nije postignut vidljiv napredak u rešavanju osnovnih pitanja koja će morati da se reše kako bi dve države uspostavile normalne odnose. Ako se u narednim rundama, bilo da se radi o dijalogu u Briselu ili oživljenoj američkoj inicijativi, želi postići više, fokus se mora pomeriti na najspornija pitanja, umesto skromnih pragmatičnih dobitaka i oslanjanja na konstruktivnu dvosmislenost“, smatraju autori izveštaja.

Strane su došle do tačke u kojoj je glavno pitanje priznanje nezavisnosti Kosova.

„U ranijim rundama, razgovori o praktičnim pitanjima barem su služili za pripremu terena za konačni dogovor. Ali sada se čini da je ta dinamika obrnuta; danas, neslaganje oko statusa Kosova usporava napredak u svakoj drugoj temi. Ni Beograd ni Priština nemaju mnogo apetita za dug, otvoren proces i ne vide da se mnogo može dobiti iz daljih tehničkih razgovora“, navodi se u dokumentu.

Međunarodna krizna grupa podseća i da je i uloga Evropske unije kao posrednika otežana zbog nejasnoća koje ima u sopstvenim redovima.

„EU do sada nije mogla da usvoji zajednički stav u kojem se navodi da je priznavanje cilj dijaloga, s obzirom na to da pet država članica ne priznaju nezavisnost Kosova“, piše u izveštaju.

Ali, napominje se da iako formalna promena zajedničke pozicije EU sada može biti nedostižna zbog političke realnosti u pet država članica, postoji niz potencijalno korisnih koraka koje bi Savet EU mogao preduzeti da Unija razjasni svoje ciljeve i mandat specijalnog predstavnika za dijalog.

Predviđa se i će da za pregovore Srbije i Kosova Evropska unija i njene države članice zatražiti i angažovanje Sjedinjenih Država.

„Kredibilitet Brisela na Kosovu je narušen zbog nesposobnosti Unije da građanima Kosova uvede bezvizni režim, iako je Evropska komisija to preporučila i potvrdila da je Priština ispunila sve uslove. Suprotno tome, kosovska politička klasa ima tendenciju da veruje Vašingtonu s obzirom na ključnu ulogu SAD u okončanju rata i obezbeđivanju nezavisnosti“, stoji u dokumentu.

Pogled na dijalog iz Prištine …

U analizi situacije na Kosovu u pogledu dijaloga sa Srbijom, piše da su kosovski lideri malo uradili kako bi pripremili javnost za kompromise koji su neophodni kako bi se došlo do konačnog rešenja.

„Široku podršku kompromisu mogla bi dodatno da zakomplikuju politička previranja na Kosovu, gde su prevremeni izbori rutina, a nijedna vlada nije odslužila puni mandat od proglašenja nezavisnosti 2008. godine“, navodi se.

Uz podsećanje na raspored snaga na političkom spektru tokom godina, kao i na nedavno raspisivanje parlamentarnih izbora za 14. februar, autori izveštaja smatraju da „ko god izađe kao pobednik narednog meseca, verovatno neće biti sklon da dijalogu sa Beogradom da prioritet“.

Napominje se i da bi stranke koje završe u opoziciji u narednim mesecima mogle da koriste napad na dijalog i bilo koje ustupke u tom procesu kao sredstvo da smene vlast, te da bi Vašington u koordinaciji sa Briselom, mogao da nagovori političke elite u Prištini da zauzmu konstruktivniju poziciju.

… I iz Beograda

Za razliku od pregovarača na Kosovu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ima snažnu političku moć u svojim rukama, ističu autori izveštaja uz predstavljanje rezultata parlamentarnih izbora u Srbiji 21. juna 2020. godine na kojima je Vučićeva Srpska napredna stranka ostvarila apsolutnu pobedu.

Vučić je, kako se navodi, na samom vrhu političke scene u državi, a sporazum sa Kosovom predstavlja kao nasleđe za koje se vredi boriti. Ali, iako mu dominantan položaj daje manevarski prostor, „klizav“ je put ka uspostavljanju rešenja.

„Dakle, ako se Vučić zalaže za napredak u dijalogu, moraće da uradi dve suštinske stvari. Prvo, da se suoči sa uslovima pod kojima bi bio spreman da pristane na priznanje Kosova“, smatraju autori.

Drugi uslov je, dodaju, da se ti uslovi predstave javnosti.

„(Vučić) ne bi trebalo da potceni značaj prilagođavanja srpske javnosti detaljima navodnog dogovora. Prema Ustavu Srbije, priznavanje nezavisnosti Kosova zahteva referendum“, podseća se u dokumentu.

Ocenjuje se i da je zvanični Beograd do sada malo otkrivao šta bi sporazum mogao da podrazumeva, a da se umesto toga pozivao na neodređenu reč -„kompromisi“. S tim u vezi, i pored sve Vučićeve političke snage, takva vrsta vrlo neodređene pripreme „možda neće biti dovoljna da obezbedi uspešan ishod na referendumu“.

Krizna grupa smatra da za sprovođenje sporazuma sa Kosovom Vučiću treba strategija za izgradnju javne podrške, „koja će gotovo sigurno morati da uključuje viši nivo komunikacije i možda trošenje nekog njegovog značajnog političkog kapitala“.

Tri moguća rešenja

Uz analizu političkih prilika u Srbiji i na Kosovu, kao i na međunarodnoj sceni, i sažetak dosadašnjeg toka dijaloga, Krizna grupa je u izveštaju predstavila i tri moguće opcije koje bi se mogle naći na pregovaračkom stolu – međusobno priznanje u zamenu za brze evrointegracije, formiranje autonomnih oblasti u obe države i razmenu teritorija.

U slučaju neuspeha pregovora, razmatra se i kakve bi negativne posledice po Srbiju i Kosovo „status quo“ imao, i napominje se da bi i Vašington i Brisel morali to da imaju na umu i preduzmu korake da ublaže rizik od neuspeha dijaloga.

Ekspert za Balkan i jedan od autora izveštaja, Marko Prelec, ocenio je da da su potrebne velike promene da bi se dijalog pokrenuo ka zaključivanju pozitivnog odnosa zasnovanog na uzajamnom priznavanju. 

Prelec je za Radio Slobodna Evropa (RSE) dodao i da se to verovatno neće dogoditi u bliskoj budućnosti, te da treba raditi na poboljšanju položaja Kosova čak i ako ne bude napretka u dijalogu.

"Velike promene koje bismo želeli da vidimo: jedna, jasnoća o cilju, koji je više od priznanja - on mora da uključuje priznanje, ali više od toga mora da pruži okvir za dve države da se pozitivno ophode jedna prema drugoj, ili bar da prestanu da pokušavaju da blokiraju i frustriraju jedna drugu. Drugo, Kosovo mora da reši svoju unutrašnju političku situaciju - potrebna su mu vlada, predsednik, a zatim i pregovaračka strategija", rekao je Prelec. 

On je, kao treće, naveo i da Beograd i Priština moraju da obaveste javnost o tome koji su stvarni izbori. "Do sada su uglavnom ljudi čuli da će njihova strana jednostavno pobediti".

S obzirom na to kako bi mogao izgledati konačni sporazum, dodao je Prelec, izveštaj vidi tri glavne mogućnosti.

Jedna, kako se navodi, jeste da bi EU mogla nagovoriti Srbiju da prizna Kosovo, a da Priština ne učini važne ustupke, nudeći Beogradu finansijsku pomoć i ubrzani put ka evropskim integracijama. 

"To je jednostavno i sa malim rizikom, ali teško je videti kako bi se EU 27 (država članica) moglo složiti sa značajnim ubrzanjem integracije, a takođe je teško videti da Srbi prihvataju ovu vrstu trgovine", ocenio je Prelec. 

Druga mogućnost koja se navodi u izveštaju, a koju Prelec ocenjuje i kao preporuku, jeste mogućnost da obe strane prošire autonomna prava na svoje manjine (kosovske Srbe i Albance iz Preševske doline). Prelec je dodao i da postoji mnogo evropskih modela za ovu opciju. 

"To bi moglo dobro funkcionisati, ali zasad ta ideja ima snažno protivljenje, posebno na Kosovu". 

Treća opcija, dodao je Prelec, jeste da Srbija i Kosovo izvrše zamenu teritorija, o čemu je ranije bilo reči. 

Međutim, kako je ocenio, to dolazi sa rizicima, kako internim, tako i za region.

Opcija 1 – Priznanje u zamenu za članstvo u EU

Neki se nadaju da stav Beograda mogla da promeni kombinacija pritiska, milijardi (evra) razvojne pomoći i ulaganja, uz uverenje o brzom članstvu Srbije u EU – da prizna Kosovo, a da ne traži značajnije ustupke Prištine, predstavljaju autori izveštaja.

Uz nesigurnost da li je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kao pregovarač Beograda, spreman da pristane da prizna nezavisnost Kosova u zamenu za članstvo Srbije u Uniji, Krizna grupa razmatra i druge prepreke - uključujući pitanje koliko pouzdano Brisel može da garantuje brzi pristup EU.

„Svaka država članica može pojedinačno da blokira pristup, a svih 27 članica EU moraju zajedno da deluju kako bi ubrzale put države kandidata … ali mnogi u Evropi veruju da Srbija još uvek nije pogodan kandidat s obzirom na njene političke nedostatke“, dodaju u Kriznoj grupi, uz osvrt na ocenu organizacije Fridom Haus, koja je Srbiju svrstala u „hibridne režime“.

A, prema analizi Međunarodne krizne grupe, nepoznata je i podrška javnosti u Srbiji – da li bi garantovanje brzih evrointegracija bilo dovoljno da se među građanima obezbedi potrebna podrška za priznanje nezavisnosti Kosova.

„Naročito ako su (s obzirom na neizvesnost oko pristupanja EU) podsticaji prvenstveno materijalni, možda neće biti dovoljni da obezbede politički ustupak po pitanju koje je toliko duboko urezano u nacionalni ponos“, pitaju se autori izveštaja.

Opcija 2 – Autonomni okruzi

U dokumentu Međunarodne krizne grupe kao jedna od opcija za rešenje konflikta pominje se uspostavljanje autonomnih okruga, koji bi manjinama garantovali pravo na samoupravljanje.

Podseća se da je Krizna grupa ranije preporučila pojačanu autonomiju za Srbe na Kosovu, u sredinama gde su većina, kao i za i Albance u Preševskoj dolini u Srbiji. To rešenje bi, smatra se u izveštaju, moglo biti u igri ukoliko Beograd i Priština prihvate da je formiranje autonomnih oblasti dovoljno veliki ustupak za međusobno priznanje dveju država.

U izveštaju se navodi da je ova ideja i dalje izuzetno nepopularna, posebno na Kosovu, ali da zaslužuje razmatranje zbog dosadašnjih rezultata u formiranju autonomnih okruga u Evropi.

“Obe strane bi trebalo da pomno pogledaju evropsko iskustvo uspostavljanja autonomnih okruga, u kojima su države podelile izuzetno široka ovlašćenja, a da pritom nisu poljuljale ni svoju efikasnost ni stabilnost”, navodi se u dokumentu.

Opcija 3 – Korekcija granica

U delu izveštaja koji problematizuje pitanje promene granica, odnosno razmene teritorija između Kosova i Srbije, navodi se da zagovornici te ideje godinama tvrde da bi teritorijalna razmena mogla biti ključ za okončanje spora i da bi u tom slučaju i Beograd i Priština imali argument da „proglase pobedu“, ali da joj se Evropska Unija snažno protivi.

„Unutar EU, protivljenje promeni granica je intenzivno, ali nije jednoobrazno ni apsolutno. Nemačka i druge zemlje koje su se do sada protivile toj ideji uspešno su je blokirale“, podseća dokument.

Kako se navodi, kritika razmene teritorija se fokusira na rizik od pokretanja „domino efekta“ - ako se granice mogu promeniti između Kosova i Srbije, pokrenulo bi se pitanje zašto to onda ne bi bilo moguće u Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji i dalje.

Protivnici razmene teritorija insistiraju da posrednik EU za dijalog treba da odbije čak i da razgovara o toj ideji, smatrajući da je u suprotnosti sa njegovim mandatom da promoviše „dobrosusedske odnose i pomirenje“.

Podseća se i na tvrdnje da bi razmena teritorija mogla da izazove progon preostalih manjina, poput Albanaca na severu Kosova i Srba na jugu, i možda „dovesti do egzodusa manjina iz njihovih postojećih zajednica“.

Ipak, autori izveštaja smatraju da Evropska unija, uprkos legitimnoj zabrinutosti zbog prekrajanja granica, ne bi trebalo da odbaci nijedan predlog sporazuma koji je u skladu sa poštovanjem ljudskih prava i međunarodnim pravom.

Šta dalje?

Učesnici dijaloga, kao i posrednici u Briselu i Vašingtonu koji žele da reše problem, još uvek imaju neke nade da će se stvari popraviti, ocenjuju u Međunarodnoj kriznoj grupi, uz napomenu da to zahteva nešto drugačiji pristup dijalogu.

„Prvo, moraju biti jasni da je cilj da se jednom zauvek reši pitanje priznanja“, smatraju autori izveštaja.

Drugi uslov je da nijednu od tri pomenute opcije za rešenje dijaloga, uz sve njihove „zamke“, ne treba diskvalifikovati iz rasprave, a treći postojanje političkog konsenzusa po pitanju dijaloga na Kosovu.

„Ako je Beograd spreman da se nagodi, i Priština mora biti u poziciji da efikasno pregovara. Danas to nije slučaj. Iako su kosovski lideri navikli da učestvuju u pregovorima, kao što je ranije rečeno, ni vladajuća koalicija ni opozicija nisu spremne da se uključe u konstruktivan dijalog. Stoga su preliminarni unutrašnji pregovori unutar političke elite na Kosovu preduslov“, ističe Međunarodne krizna grupa.

Četvrti uslov je da obe strane treba da budu međusobno jasnije - Priština treba da sasluša srpsko rukovodstvo i pod kojim uslovima su spremni da prihvate formalno priznanje. Nasuprot tome, Beograd treba da čuje šta je Kosovo spremno da ponudi u zamenu za priznanje, objašnjava se.

„Ako stranke nisu spremne da izreknu formalne stavove o ovim temama, EU bi trebalo da omogući neformalne kanale komunikacije, gde obe strane mogu da govore iskreno, bez straha od curenja podataka i u prisustvu sagovornika od poverenja“, navodi Međunarodna krizna grupa.

Za kraj - u slučaju da strategije pregovora ne pokažu rezultate u kratkom ili srednjem roku, stav Međunarodne krizne grupe je da Evropska unija i njene članice, kao i Sjedinjene Države, treba da nastave ulaganja i pružanje razvojne pomoći Srbiji i Kosovu.

Šta je Krizna grupa?

Međunarodna krizna grupa je nezavisna, neprofitna, nevladina organizacija koja se zalaže za sprečavanje sukoba u svetu, navode osnivači.

Pristup Krizne grupe zasnovan je na terenskim istraživanjima. Timovi političkih analitičara nalaze se unutar ili blizu zemalja ili regiona kojima preti izbijanje, eskalacija ili ponavljanje nasilnih sukoba.

Na bazi informacija i procena sa terena, Krizna grupa sastavlja analitičke izveštaje sa praktičnim preporukama usmerenim na ključne međunarodne, regionalne i nacionalne donosioce odluka. Krizna grupa takođe objavljuje CrisisWatch, mesečni bilten u kojem se predstavljaju i ažuriraju podaci za gotovo 80 slučajeva širom sveta, gde su sukobi aktivni ili je moguće njihovo izbijanje.