Ruska bolnica odbila da prizna prava svoje radnice preminule od COVID-a 19
Pišu: Tatyana Voltskaya i Robert Coalson
Među 75 ljudi čiji portreti izviruju iz improvizovanog spomenika medicinskim radnicima, koji su umrli od COVID-a 19 u Sankt Peterburgu od početka pandemije, najmlađa je 30-godišnja Marija Tiško.
Osam godina Tiško je radila kao pomoćnica medicinske sestre u bolnici za veterane sanjajući da jednog dana i sama postane medicinska sestre.
Nakon što je 15. aprila umrla od infekcije COVID-a 19, bolnica kao i gradski zvaničnici odbili su da je priznaju kao medicinsku radnicu i da ponude njenoj porodici kompenzaciju obećanu svim medicinskim radnicima koji su se u prvim redovima probili i umrli od korona virusa.
"Kada sam pitala direktora ljudskih resursa bolnice, odgovorila mi je drsko: 'Ona nije kvalifikovana, nije bila medicinska radnica i to je to'", rekla je Marijina majka Margarita.
"Ne razumem kako su mogli da odbiju roditelje (Marije Tiško)", rekla je okružna odbornica Neli Vaviljina za Radio Slobodna Evropa (RSE). "Iako njima novac nije važan, bili su šokirani kada im je rečeno da ne ispunjavaju kriterijume za bilo šta jer ona 'nije bila medicinska radnica već arhivarka'."
"Žalili su mi se pre par nedelja, a čim su progovorili rasplakali su se. Toliko ih boli sve. Novac neće vratiti njihovu kćer ali ću učiniti sve što mogu da im plate."
Vaviljina je dodala da se priča Marije Tiško širi, da podrška javnosti raste i ljudi se nude da plate advokate koji će pružiti pomoć.
San i odlučnost
Sa četiri godine, Mariji Tiško je dijagnostikovana dečja cerebralna paraliza. Njena porodica se svim snagama trudila da joj pomogne oko različitih simptoma ali je njen vid ostao loš. Pohađala je specijalnu školu sa slepu i slabovidu decu da bi kasnije kroz medicinsko-tehničku školu, tiho gradila svoj san da postane medicinska sestra.
Posle diplomiranja, primljena je u državnu bolnicu za ratne veterane, gde je na traumatskom odeljenju radila kao pomoćnica negovatelja.
"Prva godina joj je baš bila teška", priseća se Marijina majka.
"Radila je sa starijim ljudima koji sa prelomima kostiju. Trebalo ih je podizati, okretati. A ona je bila tako sićušna, imala je manje od 50 kilograma. Vremenom je stekla iskustvo. Bila je vrlo dopadljiva i lepo se slagala s ljudima", dodaje Margarita Tiško.
"Nije imala bilo kakvih nesporazuma ili neslaganja."
Nakon godinu dana, prebačena je na neurološko odeljenje gde je počeo njen veoma srećan period.
"Svakog dana na posao je išla kao na neku proslavu", priseća se njena majka.
"Često mi je govorila kako je srećna i kako se našla u divnoj situaciji. Celih pet godina je radila tamo, imala sjajne odnose sa glavnom sestrom i glavnim doktorom. Bila je tako srećna."
Ubrzo nakon toga se pojavio novi direktor bolnice, Maksim Kabanov, pozvao je Mariju Tiško i tražio od nje da da otkaz. Nije hteo da joj da objašnjenje, govoreći da je "sve napisano na sajtu bolnice".
Iz kabineta Kabanova odbili su da daju komentar na ovu priču.
Marija i njeni roditelji konsultovali su advokata i odlučili da ona ne da ostavku. Rekla je Kabanovu da, ako je otpusti, da će ići na sud.
Sledećeg dana je preraspoređena da radi kao medicinska recepcionerka u rehabilitacionom centru bolnice.
"Onda su počeli da joj daju dodatne smene", kaže njena majka.
"Umesto šest ili sedam smena od po 24 časa mesečno, radila je i po deset. Pokušavali su da je izguraju. Rekla sam joj to, ali je ona rekla da je ne zanima, da neće otići jer voli da radi u bolnici. Nije mogla da se pomiri sa nepravdom. Stalno je govorila: 'Kada mi objasne gde sam pogrešila, otići ću'."
'Mnogo sam se trudila'
Tri meseca pre nego što je Marija Tiško umrla, počela je redovno da plače, kaže njena majka. Dugo vremena je trebalo njenoj majci da je nagovori da kaže o čemu se radi, a onda je postalo jasno da je Marija prevarena da potpiše formular na kome je njen posao predstavljen kao "recepcioner" a ne "medicinski recepcionar".
Od tog trenutka, iako joj se dužnosti nisu promenile, ona je zvanično postala nemedicinski radnik bolnice.
"Isprva nije shvatila šta se desilo", kaže Margarita Tiško i dodaje: "Ali kada je shvatila, počela je da plače. Rekla je 'Majko, oduzeli su mi profesiju. Toliko sam se trudila ali su me prevarili' ".
Sredinom marta, kada je pandemija korona virusa besnela u Sankt Peterburgu, Marija Tiško je pozvana da dođe na posao jednog dana u sedam ujutru i dodeljeno joj je da meri temperaturu svakom zaposlenom pre početka smene. Stavljena je u malu kancelariju, i puna tri sata svakog dana procenjivala je zdravlje bolničkog osoblja.
"Prvog aprila pozvala me je u 2 popodne i rekla da se oseća jako loše", priča njena majka. "Njena temperatura je bila 38.9 stepeni Celzijusovih. Rekla sam joj da odmah dođe kući, ali je rekla da ne može i završila je svoju smenu. Oko pet popodne vukla je noge i naslanjala se na zidove kako bi došla do kuće."
Obmana i smrt
Njena majka je zvala hitnu pomoć da bi joj doktori rekli da se Tiško prehladila i da bi trebalo da ode doktoru narednog dana.
Doktor joj je propisao antibiotike i poslao je kući. Njeni roditelji su 6. aprila ponovo zvali hitnu pomoć jer je Marija teško disala. Odveli su je u bolnicu gde je dobila dijagnozu upale pluća. I njena majka je hospitalizovana tri dana kasnije.
Njih dve razgovarale su telefonom poslednji put 7. aprila. Tog dana, nešto kasnije, Marija je prebačena na intenzivnu nego i stavljena na aspirator.
Umrla je 15. aprila. Iz bolnice gde je osam godina radila, niko nije pozvao njenu porodicu kako bi izjavio saučešće.
"Postoje zakoni prema kojima kompenzaciju dobijaju samo medicinski radnici. Svaka bolnica ima registar medicinskih i nemedicinskih radnika. Da postoji odluka prema kojoj se isplaćuje novac za nemedicinske radnike, naravno da bi roditeljima bilo plaćeno. Mi nismo protiv da se novac isplati svima… samo u ovom trenutku, plaća se samo medicinskim radnicima", rekla je Olga Rajabinina, portparolka opštinskog odbora za zdravstvo.
Zamenik zakonodavne skupštine Sankt Peterburga, Aleksej Kovaljev, rekao je da je zabrinut zbog slučaja Tiško.
"U isto vreme slušam izveštavanja u kojima baš ova bolnica daje kompenzacije u vidu novca ljudima koji nikada nisu imali COVID-19, ali kojima su data neophodna dokumenta za to", rekao je Kovaljev za RSE.
"Pričam o raznim prijateljima i rođacima. Još nisam uspeo da potvrdim autentičnost toga. Ali u tom kontekstu, odbijanje Marijinih roditelja iz čisto formalnih razloga je posebno uznemirujuće. Posebno što je osam godina radila kao profesionalna sestra."
Iako na spomeniku medicinskim radnicima, koji su umrli od COVID-a 19 u Sankt Peterburgu, ima 75 portreta, gradske vlasti zvanično priznaju samo 35 smrti od korona virusa, među medicinskim radnicima.
Blog o pandemiji korona virusa
Mapa širenja korona virusa
Preporuke za život u vrijeme pandemije
Kovaljev je više puta tražio od Tužilaštva da donese odluku o nekim od ovih slučajeva. U većini ovih slučajeva, kaže on za RSE, medicinski radnici su umrli zbog nemara administratora koji im nisu pružili odgovarajuću zaštitu.
"Ove slučajeve bi trebalo okvalifikovati kao krivična dela", rekao je on. U suprotnom, dodao je, administratori bolnica i zdravstveni službenici "nastaviće da ignorišu zdravlje zdravstvenih radnika i da koriste ljude kao topovsko meso".
Priredila: Tatjana Bogdanov Krstić