Ово су примери да је пре постојала љубав између Срба и Албанаца
Он је њу звао „мој анђео”, њега она „мој витез”. Недавно се појавила књига „Када су се волели Срби и Албанци”, у издању Европског покрета у Србији, где су сакупљени текстови Душка Лопандића, Александра Павловића, Наташе Марковић, Јетона Незираја, Агрона Бајрамија, Арманде Хисе, Ане Петров, Срђана Атанасовског, Јелене Лончар и Фахрија Муслијуа. Они указују на […]
Ово су примери да је пре постојала љубав између Срба и Албанаца
Он је њу звао „мој анђео”, њега она „мој витез”.
Недавно се појавила књига „Када су се волели Срби и Албанци”, у издању Европског покрета у Србији, где су сакупљени текстови Душка Лопандића, Александра Павловића, Наташе Марковић, Јетона Незираја, Агрона Бајрамија, Арманде Хисе, Ане Петров, Срђана Атанасовског, Јелене Лончар и Фахрија Муслијуа. Они указују на неке лепе приче о љубави и пријатељству између Срба и Албанаца, пишу о религији и идентитету на Косову, као и антрополошкој анализи српско-албанских бракова данас.
Лопандић подсећа да је једна принцеза из куће Немањића у 13. веку била удата за албанског поглавара. Реч је о Комнини, кћери краља Стефана Првовенчаног. У првом браку удата је за албанског великаша Димитрија, сина Проганова, у другом за Гргура Комону, Арбанаса, господара Кроје и Елбасана, с којим је имала једну кћерку.
„Најпознатија личност која повезују српске и албанске династије је деспотица Ангелина, кћи албанског великаша Ђорђа Арианита Комнина, вође борбе против Турака. Он је покренуо Арбанасе између Валоне и Скадра и победио у три битке од 1433. до 1436. Владао је између Драча и Скадра. Од три кћери, Ангелину и Гојиславу удао је за српске владаре Стефана Бранковића и Ивана Црнојевић, а трећу Андронику за Ђорђа Кастриота Скендербега“, пише Лопандић.
Ангелинин супруг Стефан, син Ђурђа Бранковића, проглашен је за деспота 1458, али је након неколико месеци власти морао да бежи из Смедерева. Почетком 1461. пар одлази у Венецију. У покрајини Фурланији купили су имање са замком који су назвали Београд. Ту је Стефан умро 1471, а Ангелина је у Срему подигла манастир Сретење где се замонашила. Преминула је 1520. и убрзо проглашена за свету.
Муж њене сестре Андронике је албански јунак Ђорђе, чији је отац Ђон Кастриот (1407–1437) с осталим синовима, Станишом, Репошем и Костадином, учинио велики прилог манастиру Хиландару на Св. Гори дајући му села Радостушу и Требиште, код Дебра, што је забележено у повељи која се и данас чува у манастиру. Ђон је склопио уговор с Хиландаром по којем му је уступљен један пирг (кула), који од тада носи назив Арбанашки пирг.
Својатање Конде
Текст Александра Павловића говори о Кондиној улици у центру Београда. Име је добила по православном Албанцу из Епира, који је у Првом српском устанку обмануо турске стражаре на београдским зидинама и омогућио улазак устаника у град. Допринос Првом српском устанку дали су и други Албанци пребези из турске војске, и племена Албанаца хришћана: Клименти, Груде, Шоше. У уџбенику историје Михаила Јовића од 1882. пише да је Конда Бимбаша ушао у град с неколико Срба, међу њима и Узун-Мирком, и с још пет другова, обучен као турски војник. Овог одељка нема у издању из 1894, као ни у каснијим издањима.
„Све ово говори како је помињање Албанаца у позитивном, па чак и неутралном тону непожељно крајем 19. и почетком 20. века, посебно уочи балканских ратова. Конда је у овој бици задобио пет рана. У време пропасти устанка погинуо је бранећи Лозницу од Турака. Помен Конди постављен је у манастиру Троноши крај Лознице и на тој плочи прећуткује се његово порекло. Чланак на енглеском на Википедији каже да је Конда османски грчки плаћеник, чланак на српском да је Цинцарин, а на бугарском да је хришћански војвода спорног порекла“, наводи Александар Павловић.
Једна од најлепших балканских љубавних прича догодила се у логору Нежидеру у данашњој Аустрији. Ту се се упознали Лука Лукај, албански песник и револуционар, и Јелисавета Начић, архитекта. Она је пројектовала школу „Краљ Петар Први” поред Саборне цркве у Београду, барокне степенице преко пута француске амбасаде, прве колективне станове на Балкану крај Бајлонијеве пијаце, Цркву Александар Невски на Дорћолу, Цркву у Штимљу на Косову.
Славолук на Теразијама у част српских ратника који су се враћали из балканских ратова, на којем је писало „Нису сви Срби ослобођени”, промениће њен живот. По окупацији Србије, Аустријанци су је прогнали у логор. Лукај је у логору учио децу да читају и пишу, Јелисавета да цртају и како од сасушених ражаних стабљика да праве коњиће, куће, авионе. Кувала је за ђачиће слатко од багремовог цвета, што ће касније, на слободи, бити један од њених чувених породичних слаткиша. Гладна деца често су одлазила у поље, брала и јела сирове цветове багрема, о чему пише Наташа Марковић.
Венчали су се у логору и ту је 1917. рођена њихова ћерка Луција. Када су касније отишли у Скадар, пар се нашао у вртлогу грађанског рата. Заједно су се борили за јединство српског и албанског народа. Лукај је учествовао на Мировној конференцији у Паризу, написао је први српско-албански речник, објављен у Београду 1935. Ана Рундо, праунука Јелисавете Начић, историчарка уметности у Београду, причала је да је Лукај обожавао њену прабаку. Умро је 1947. и сахрањен на гробљу Бониново у Дубровнику. Она је преминула 1955, сиромашна и заборављена. Из протеста што њена мајка није добила пензију ФНРЈ, Луција се зарекла да никоме неће открити где је мајка сахрањена. Зна се само да је на православном делу Бонинова, у гробу заједничких пријатеља…
Ручак од 200 марака
Албански глумац Фарук Беголи, осамдесетих година међу најтраженијим југословенским глумцима, био је ожењен Зојом Ђоковић, првом солисткињом Балета Народног позоришта у Београду. Након развода после 17 година вратио се на Косово. Пријатељ Јосиф Татић пробао је све да га извуче из Приштине 1999. Тада су у његов стан упала два српска полицајца: „Ајде, тражили сте Албанију. Ви сте нас напали, и ми ћемо вас сада убити”, казали су. Тражили су да им плати ручак и отишли, узевши 200 марака. Беголи никад више није дошао у Београд, рекавши: „Страх ме. Желим да ми остану лепе успомене које имам.” Умро је 2007. о чему су известили сви медији бивше Југославије, а Зоја Беголи напустила нас је пре три године.
Добро познати глумачки пар Бранка Петрић – Беким Фехмију венчао се два пута у Риму, први пут заборавивши родни лист. Он је њу звао „мој анђео”, њега она „мој витез”. Са „Скупљачима перја” номинован је за Златну палму 1967. у Кану, а награђен је Гран пријем. Снимао је с Джоном Хјустоном, Дином де Лаурентисом, Авом Гарднер, Клаудијом Кардинале, Иреном Папас, Тимотијем Далтоном… Осамдесетих се повукао, осећајући презир према национализму и горчину због распада Југославије. Одузео је себи живот, а по његовој жељи породица је пепео расула по Бистрици, загазивши заједно у њену хладну воду.
У тексту „Ко не слуша песму на албанском, слушаће олују” музиколог Ана Петров писала је о љубавној песми „Косовска” коју је група „Бијело дугме” снимила 1983. на албанском. Било је то након протеста Албанаца 1981, а потом Срба 1982, на Косову, у тренутку када је питање статуса ове покрајне увелико актуелно. Текст су писали Горан Бреговић, Агрон и Зија Бериша и Шпенд Ахмети. Бреговић је говорио да након толико година живота с Албанцима не би било лоше да научимо неколико њихових речи. Рекао је да није планирао да песма буде на албанском, него му је она „звучала албански” након што ју је компоновао. Истицао је да је дељење по национализму „примитивно, то су идеје феудалног доба, средњи век”, указујући на важност укључивања Албанаца у југословенско друштво.
„За разлику од ове песме, на албуму „Пљуни и запјевај, моја Југославијо” 1986. истоимена песма више не доноси суптилно упозорење кроз љубавни дискурс, већ се у песми поручује „Ко не слуша пјесму, слушаће олују”. У историји музике ретко се може забележити толико емотивни и политички капацитет музике, као и утопијско уверење да се музиком може поправити компликована политичка ситуација, колико је имала југословенска музика 80-их година 20. века“, навела је Ана Петров.
Књигу затвара сећање на професора Петрита Имамија, рођеног 1945. у Призрену, који се исте године с породицом преселио у Београд и ту живео до смрти 2019. Завршио је драматургију на ФДУ где је предавао Филмски и ТВ сценарио. Аутор је „Београдског фрајерског речника” и значајне студије „Срби и Албанци кроз векове”. Књигом је хтео да разреши предрасуду попут оне да су Албанци „нецивилизован народ”.
Навео је да су отац песника Милана Ракића – Мита Ракић, писац и политичар, и деда по мајци Милан Ђ. Милићевић у 19. веку писали позитивно о Албанцима. Али подсећа и да у Ракићевој песми „Симонида” лирски субјект говори о „ископаним очима” на истоименој фресци у Грачаници. За стих „Арбанас ти ножем избо очи”, Имами каже да су, заправо, очи и на овој и другим фрескама изгулили православни хришћани који су веровали да је прах са светачких фресака лековит.
(Еспресо.рс / Косово онлајн)
Ово су примери да је пре постојала љубав између Срба и Албанаца