Pančić: Ništa za nešto, a spomenik za večnost

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Kada jednom velikom gradu oduzmete ono što mu je neophodno – recimo, glavnu železničku stanicu – a za uzvrat mu „poklonite“ (a taj poklon ga mnogo košta, mada se ne zna tačno koliko, jer je to tajna) nešto što mu uopšte nije potrebno, što nije tražio i s čim sada ne zna šta bi – na primer, neku predimenzioniranu statuu krajnje sumnjivog estetskog dometa – kako se onda zove ta „trgovina“?

Nekada se, u konkvistadorskoj praksi, tako radilo sa naivnim urođenicima: oduzmeš im zemlju i vodu, a zauzvrat ih bogato nagradiš bezvrednim đinđuvama i krpicama. Dok se oni „snađu“, ti si transakciju već zapečatio. Zemlja i voda su tvoje, a njihovi bivši vlasnici mogu đinđuve lepo da zataknu za uši, pa da svetlucaju.

Izgleda da je „svečano otkrivanje“ spomenika Velikom županu Stefanu Nemanji (glomazna konstrukcija visoka nadrealnih 23 metra i teška 80 tona) na Savskom trgu u Beogradu, sučelice ušminkanoj, ali bez smisla i svrhe ostavljenoj zgradi bivše Glavne železničke stanice, za strukturu vlasti Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke sa satelitima takođe osvajački čin, markiranje uspešnog okončanja jedne faze u ostavljanju trajnog belega na licu zemlje koju su iznutra – da li je to preteška reč? – okupirali, prekrili je klijentelističkom mrežom u svakom ključnom strateškom smislu (političkom, ekonomskom, kulturno-identitetskom) tako da je sve manje verovatno da će uskoro uopšte biti prepoznatljiva za one koji je znaju i pamte iz vremena pre njihovog osvajačkog pohoda.

Nikome nije jasno kako je, osim pukim hirom moćnika, navodni Stefan Nemanja sleteo među građane Beograda i Srbije, baš u tom obličju i veličini, baš na tom mestu? Stručna javnost je imala veoma ozbiljne primedbe na to, ali – koga je briga za stručnu javnost? Neka ova prvo pobedi na izborima!

I umetnici su mahom bili protiv, i mediji, bar oni koji uopšte smeju da budu protiv ako im tako nije naređeno, i dobar deo opozicije je prigovarao, ali ništa nije pomoglo, naprotiv, to kao da je još više raspaljivalo rešenost vlasti da istera svoj kapric. Ili ono što spolja može da izgleda kao kapric, a zapravo se radi o delu dobro promišljene strategije pretvaranja glavnog grada, kao oglednog dobra Vučićeve Srbije, u kičastu pasatističku razglednicu po uzoru na Skoplje iz perioda vladavine Nikole Gruevskog.

Ipak, nije ta odlučnost puki inat, nego je deo šireg, mnogo ozbiljnijeg plana. Ne treba, naime, zaboraviti da su „novi“ Savski trg, ukidanje Železničke stanice i otkrivanje ovog spomenika sastavni i neodvojivi deo konteksta zvanog „Beograd na vodi“. Bez njega, ne bi ni njih bilo. Bez njih, on ne bi imao „priču“, a „priča“ je uvek potrebna kao deo pokrića za smutne radnje.

U Skoplju je to bio narativ o „antičkom poreklu“ slovenskih Makedonaca, u Srbiji je to „povratak korenima srpske državnosti“, gde se vladari iz mitologizovane, slabo dokumentovane i još slabije shvaćene davne prošlosti naposletku zloupotrebljavaju kao začetnici „vertikale“ koja kroz vekove vodi do sadašnje vlasti kao apoteoze i svetle strane jedne viševekovne istorije pune posrtanja i lutanja, sve do konačnog ulaska u sigurnu luku sa sadašnjim velikašima.

Drugim rečima, ovakve vlasti podižu ovakve spomenike ne onima čiji se likovi na njima vide, nego same sebi. Ko je oslušnuo govor predsednika Srbije Aleksandra Vučića, to je morao razumeti. Ko je proživeo poslednjih osam i po godina u Srbiji, nije baš ničim mogao biti iznenađen.

Ovakav tip vlasti – populističke, kleptokratske, ideološki naizgled eklektičke ali u ključnim pitanjima tvrdo konzervativne – uvek ima pretenzije da trajno izmeni lik zemlje kojom ovlada, njenih gradova, njenog ukupnog materijalnog i duhovnog pejzaža. U jednom mandatu to ne može da uradi, mada može da napravi mnogo političke i ekonomske štete. Ali, ako uspe da zadobije i drugi i treći, a Vučićevoj je to uspelo, ona će zaista ovladati nekim dubinskim tokovima i transformisati zemlju do teške prepoznatljivosti. Setimo se razlike između Beograda i Srbije „pre Miloševića“ i onoga na šta su ličili u suton njegove vladavine.

Ako se neko pouzdaje u opoziciju kao faktor „normalizacije“, tj. „povratka na staro“ u neodređenoj budućnosti „kad sve ovo prođe“, može slobodno da ostavi svaku nadu. U velikoj većini opozicionih partija ili ne vide nikakav problem jer „Srbiji treba ovakav spomenik“, ili im je bitna samo njegova cena, ili u najboljem (i najređem) slučaju mogu da dobace do razmatranja mogućnosti njegovog prebacivanja „na adekvatniju lokaciju“, čim proleće grane i na vrbi rodi grožđe.

Postoje štete koje ne mogu da budu poništene niti nadoknađene – mogu samo da budu sprečene. Ako ste odlučili da ih ne sprečite dok ste mogli (a baš to su Beograd i Srbija učinili, birajući da ništa ne učine), ostatak vremena ćete provesti živeći u njihovim posledicama. Na primer, pod budnim okom ne Velikog župana nego Velikog brata, dok uzalud tražite Železničku stanicu, kao fizički ili simbolički izlaz iz takvog života.